Srdjan Simeunović Sendan

SAN

Raspeta bolom san sam ja snila,

nada dušom poče da bije

nebu sam svoja pružila krila,

daleko od gnezda gde legu se zmije.

O, svuda zemljom hodaše ljudi,

u oku im radost sunčeva zrila

otrovi sreće mi kidaše grudi,

nisam ni znala da sam to snila.

I korak svaki lakši mi beše,

o, kakav sam divan snivala ples

zadnja bol u grudima mreše,

ka ljudima zadnji mreše mi bes.

Srce mi moje treptaje tače,

duša se telom u slapu rasu

drhti duša, radošću plače,

pesma se čuje u zamuklom glasu.

Raspeta bolom san sam ja snila,

nada dušom poče da bije

nebu sam svoja pružila krila,

daleko od gnezda gde legu se zmije.