Dan mi započeo
kao što je jučer bio,
i opet umorne oči
od neprospavane noći.
Ja sam samo mrva
u ovom vremenu što teče,
ali siguran sam
da u njemu pletem niti
bar malo u tom spletu
nesreće i sreće.
Htio bi nešto više i bolje …
ali život kao da mi leđa okreće.
Zvukovi jutra vraćaju me
u stvarnost iz noćnog mira ...
Otvorio sam balkonska vrata,
ptičica mi cvrkutati stala,
al' te divne zvuke u miru …
zapomaganjem …
jauk neke žene narušava.
Neugodne glasove i zvuke s ulice čujem...
kante smeća u blizini i njihova prevrtanja,
jauk mačke i urlik neke žene u susjedstvu
u istovremenom suzvučju zapomaganja.
Ne mogu kriti svoje raspoloženje.
Ako odem pomoći ženi u nevolji,
možda i sam ću u nasilju nad ženom
učiniti glupost nasilniku …
Muka, jeza i bijes me neki hvata,
s toga … najbolje će biti …
da zatvorim svoja balkonska vrata.
Još koji trenutak kao u zasjedi,
razmišljao sam što ću i hoću li
nešto ipak morat poduzeti,
no na sreću njenu i moju …
nestao je mix jauka i zapomaganja.
Odlučih otvoriti svoju stihovnicu
i zabilježiti nemirom uzrokovana
ova žalosna jutarnja događanja.
Upitah Te mili moj Bože …
„Tko nasilje trpjeti može?“
Nema komentara:
Objavi komentar