SPUTANOST TRNJEM NEMIRA
Rastopljena iluzijo u izvoru sećanja.
Jedno malo ja, iskrivljeno, bledo,
izgubljeno u trenu lažnih istina,
lažnih obećanja.
Misli se razilaze, tope, kidaju.
Praznina,neiskaziva raste.
Nisi zaplivao mesečinom umornih svetiljki.
Vreme je nezadrživo kapalo,
ravnomerno udarajući o doboš noći.
Nisi došao.
Reke su i dalje volele
blatno šiblje na njima.
Na zapadu su tamnele boje,
u vetru su dremale neispevane balade.
Ništa nije pomutilo harmoniju;
dana koji odlazi.
Sve je bilo nalik na juče,
sve je bilo kao što će; biti i sutra...
Nema komentara:
Objavi komentar