Kada padne noć na dan,
kada žagor zagluši glasove u mojoj glavi,
kada otklonim strahove sa čestitih namera
kada me od neba deli samo nepouzdan korak,
zapitam se koje boje je oko koje gledam,
kolike su zenice gde poranjam snove?
Da li je cveće nadvisilo drveće u tom vrtu?
Kada dan svetlom okiti noć,
kada ptice sa ramena ka oblaku krenu,
kada kose zadrhte pod vetrom,
kada me od neba deli nepremostiv jaz,
pomislim na slast zrele jabuke
malog žutog crva koji je guta iznutra
kao ova beskrajna pustinja koja proždire mene.
Kada se jutro i sumrak kao dlanovi spoje,
kada sunce i mesec zablistaju nad okeanom,
kada sa grbe spadnu ukrasi gvozdeni,
kada usne pocrvene od naleta smeha i bola,
tada ću kao Antigona zemlju pojesti
izbrojati zubce na mamuzama jahača,
a sa bedra ispiti krv osedlanog vremena.
UOČI BOŽIĆA
Neces nikada znati
Necu nikome reci koliko vole ove ruke
rastegnute kao kiselo testo
kao četiri stotine metara
štrudle od maka
ili mrsni božicni kolač
umešan s vrelim mlekom
i pola tuceta svezih jaja
pre svanuća uoči Božića
Necu ti nikada reci
Neću nikome reći ni sapnuti oku ni prstu
malom smedjem mladezu
na tvojoj bradi
o jalovim jaslama
u kojima sam čuvala
i belim vinom dojila
kasno rodjeno čedo
napravljeno od vere i ljubavi
od bosiljka žita i orasa
slatko kao kapi znoja
sa tvog svilenog poprsja
kao klizav trag zivotnog soka
na toplim zagriženim usnama
ili nenadani uzdah otet od
sasvim običnog popodneva
Necu ti nikada pricati
Necu spomenuti ni sebi
koliko bole oči od meseca
kad pobele kao polarne noći
ili oslepe umesto ulice iz koje dolaziš
i vracas se ranjiv blizak i dalek
poput najsjajnije zvezde horizonta
tračka sunca na prvom mrazu
ili zagrižen božićni kolač
posle otpevanog Roždestva
kada mi u slast niz grlo klizne
ŠAPAT
Rekla sam mu da ne volim pijane mornare,
gramzive žderače mladog mesa,
ni vrelim dodirima spržene mozgove!
Šapnula sam čekiću da udari nakovanj
dok ne zatreperi opna malenog bubnja
i probudi usnule ratnike dostojne pobede.
Nema komentara:
Objavi komentar