Pavle Lazić

DUGA OD PIVA

U zgradi
gde se bol
utapa u alkohol,
a radost se
posle treće čaše dudovače
menja u bol,
čuo sam priču...
iskrenu i mutnu
od trunja sa dna rakijskog bureta,
sasvim običnu,
o ljubavi,
o očima boje Duge;
dočaranim penom piva
po kariranom stolnjaku…

Prstom od rada iskrivljenim,
nežnije od povetarca,
penom od piva slikao je
oči Mona Lize,
tugu u oku...
ne krije...
Voleo je... veoma
i lepa je bila,
nemirnog duha
i nije htela da sluša,
ponekad bi viknuo
i šakom je...
dva tri puta...

– Znaš, nemirna je bila – živa,
al’ nije htela da me sluša...
istina živa...
ne sluša,
a volio sam je
kô Duga je lijepa bila
al’ jednom sam je
onako očinski,
malo jače šakom
naljutila me, nije slušala,
čarape i pantalone nije pripremila…
I ja sam je...
šakom
više puta
jako
očinski...
ma volim je
još uvijek
i Dugi se obradujem svaki put
na njen osmijeh me seti,
a ona...
ona nije više tu
i ponekad je vidim
na platnu...
na stolnjaku,
a ne sluša me...
ni sad
u ovoj Dugi u peni od piva.