Ana Đurić Miladinović

ŽIVOT NIJE BAJKA

Tamo gde spavaju propušteni snovi,

u razrušenoj kući

koja se nekada zvala  "Dom" živim ja.

U polju maslačka, belih rada

između poja slavuja sakrila sam

mesec da me podseti na sjaj.

Kad' zakapa stvarnost i udari

u portu kamenom odjekne bol,

u hramu  koji je bio moj dom.

Stavim crveni karmin, parfem,

obučena u svilu da proslavim kraj.

Kad' me udari da odjekne jače i krv zaledi.

Kad' me pomeri iz težita srce

obavije k’o krv iz vena

oštrim  očnjacima život me pije,

pa se strahom obavijem.

Život bajka nije.

Ni san ni uzaludne ljubavi

iza najlepših stihova koje krijem.

Iz noćne tmine majčin glas odzvoni,

 arijom umilnom poruku šalje.

Sve padove i stradanja pod jastuk stavi ,

obuci hrabrost, suze zaustavi.

Bori se, nasmej jer moraš dalje.