MARIJA ANA
U jednoj
noći februarske zime
na svet
nas donese žena
čije
nosimo ime.
Eh da je
znala Marijana...
Rasle su
sestre i radost
njena su
bile, njena dva
Sunca
i kad
su kiše romorile.
I onda
ode Marijana...
Devojke behu
boginje prave
lepše od
noći i jutra
što svanulo je.
I svaka
za svojom srećom krenula
je,
ali ni
sreće nisu iste.
Gledam u
sestru, njene oči
sjaja nemaju
te ruke,
nekad bele i
divne, sad patnju
odaju.
Zašto si
s' njim, kad
te voleti ne
zna,
zašto mi
kažeš da pala
si,
zašto to
trpi ta koža
nežna,
zašto se
plašiš kao da
mala si?
Pogledom me
streljaš kao da ti ja
modrice na
dušu stavih
tražiš opravdanja
za njega
i ja
tek krenulu suzu
udavih.
Reče da
se u ljubav
ja ne razumem
da imaš
dete a ono
oca...
Ja samo
ne bih ko
ti da trunem
u zamci
tog prokletog novca.
Izvini što
ne razumem tvoju
ljubav,
izvini ako
te moja vređa
istina,
izvini, sestro,
ali imam i ja sina.
Ne može
ljubav u strahu
da bude
ne može, jer
to nije za
ljude.
Vidim da
je na mene
krenula hajka
ostavljam te,
sestro, odlazim,
jer i
ja sam nečija
majka.
Stigoh do
humke pa sedoh
da otplačem
sve naše
muke.
O, draga
naša Marijana,
da li
bi sve bilo
drugačije
da si
sada sa nama?
Nema komentara:
Objavi komentar