Translate

subota, 17. studenoga 2018.

Biljana Karavidić


MARIJA ANA

U   jednoj  noći  februarske  zime
na  svet  nas  donese   žena
čije  nosimo ime.
Eh  da  je znala  Marijana...

Rasle  su  sestre  i  radost
njena  su  bile,  njena  dva  Sunca
i  kad  su  kiše  romorile.
I  onda  ode  Marijana...

Devojke  behu  boginje  prave
lepše  od  noći  i  jutra  što  svanulo je.
 I svaka  za  svojom srećom  krenula  je,
ali   ni  sreće  nisu  iste.

Gledam  u  sestru,  njene  oči  sjaja  nemaju
te  ruke,  nekad  bele  i  divne,  sad  patnju  odaju.

Zašto   si   s'  njim,  kad  te  voleti  ne  zna,
zašto   mi  kažeš  da  pala  si,
zašto   to  trpi  ta  koža  nežna,
zašto  se  plašiš  kao  da  mala  si?

Pogledom  me   streljaš   kao  da  ti  ja
modrice   na  dušu   stavih
tražiš  opravdanja  za  njega
i  ja  tek  krenulu   suzu  udavih.

Reče   da  se    u  ljubav  ja  ne  razumem
da  imaš  dete  a  ono  oca...
Ja   samo  ne  bih  ko  ti  da  trunem
u  zamci  tog  prokletog  novca.

Izvini  što  ne  razumem  tvoju  ljubav,
izvini  ako  te  moja  vređa  istina,
izvini,  sestro,  ali  imam  i  ja  sina.

Ne  može  ljubav  u  strahu  da  bude
ne  može, jer  to  nije  za  ljude.
Vidim  da  je  na  mene  krenula  hajka
ostavljam  te,  sestro,  odlazim,
jer  i  ja  sam  nečija  majka.

Stigoh  do  humke  pa  sedoh  da  otplačem
sve  naše  muke.
O,  draga  naša  Marijana,
da  li  bi  sve  bilo  drugačije
da  si  sada   sa  nama?




Nema komentara: