NEVRAĆEN DUG
Obzorja
nema, noć duga i tamna, preduga crna
a san nikako
kod mene da svrati,
dokle spas
tražim u svitanju zimskom
fijuk me
vetra u detinjstvo vrati.
Slike se
davne razmileše i učmale oživeše,
Tamo negde u
dubini duše moje;
dva kreveta,
crni šporet, sto i klupe
- još postoje.
A na zidu
gasarica i nemirne senke, blede;
kraj šporeta
naćve pune, tek pečeni hleb miriše,
čarape mi
krpi majka, kraj nogu joj
- mačka prede.
Lice njeno
plemenito, k'o ikona nekog sveca;
poranila
brižna majka jer u školu idu deca.
Iz postelje
tople, slamne i majčinog zagrljaja,
parče hleba
u torbicu pa u hladnu zimsku tminu
- još danjega nema sjaja.
Ona stoji na
vratima i u tamu dugo gleda;
Boga moli da
joj srećno školi dođu
i zdravo se
vrate čeda.
A to nije
jutro jedno, il' nedelja ili mesec il' godina
- nego dugo.
Najveća je
želja njena, šta bi drugo;
da do škole
stignu čeda, da se vrate.
I za život
pripreme se
a brige
joj život krate.
Vreme teče
polagano, u zaborav sve to minu,
nema đaka sa
torbicom koji jutre niz planinu.
Sad starica
osamljena, pogurena, izborana setna lica
- živi sama;
niti koga
dočekuje, niti prati, eh kakvi smo
- kuku nama.
Džaba škole
i diplome, položaji i funkcije,
sve to
vredno ništa nije.
Džaba pare i
bogastvo; Ma koliko moćni bili
pred
Gospodom i pred sobom
najvažniji
ispit - nismo položili.
Nema komentara:
Objavi komentar