PISMO ADAMU
Dragi Adame
nisam kriva
što smo iz
Vrta proterani
krivi su
prevrtači zemlje
što su iz
praiskonskog blata
kipove
pravili
krivi su oni
što su spavali
sedam
miliona godina
i nisu
videli sunce na zidu
i duše u
ogledalu
krivi su
posmatrači
što u letu
divljih ptica
ne čuše
muziku etrom prenošenu
u kojoj je
čak i vasiona
odrala svoja
stopala plešući
krivi su
ljudi iz tvog pupka
koji su me
napadali u ime odbrane
pod kožu su
hteli da uđu
pokušavajući
da mi promene
oči, kosti i
krv
Dragi Adame
zar sam
kriva
što nisam
bila dovoljno gola
pa me šuma
lišćem oblačila
dok sam
rukama vatru razgrtala
zar sam
kriva
što sam
disala kroz nebeske kapije
gazila
drumove pakla i raja
nudila
prostor za vreme
zavetovana
da budem
tvoje lice i naličje
sutrašnjeg
dana
Dragi Adame
još uvek
trajemo
još uvek ti
pišem poruke
po
unutrašnjim zidovima
svog tela
i ne
zaboravi
da si samo
čovek
koji je
okusio moje biće
a ljubav je
spremna da se razbesni
ako znaš
neku molitvu
sad je vreme
da izgovoriš
– jer vraćam
ti rebro
da budeš Ceo
tvoja Eva
Nema komentara:
Objavi komentar