Ana Dudić

MOŽDA...

Praznina duboka
Ukopana u sjenu
Oka,
Iz kojeg curi bol
I kaplje život
Koji se slijeva niz
Ruke savijene,
Jer, svejedno je,
Sama je,
I da ima snage
Nema kome da mahne,
I da ima osmjeha
Nema kome da ga daruje...
Možda neka kap kiše
Ispere rane,
Možda neka zraka sunca
Osuši suze,
Možda neko tuđe dijete,
U prolazu je nehajno
Pogledom pomiluje...
Možda...

Sanja Mančić

KRVAVO PLAVA                          2024.god

Ne vidim nebo,
ne vidim sunce slepa od bola
ne čujem srce
ne vidim stazu ni put predamnom
ne vidim sutra damar je zamro.
Ne znam ni kako ne znam
ni kuda od svih tih čuda muti se razum
ne, nisam luda.
Samo ne umem sav čemer da svarim
i bezočno zauvek da nestanem
zašto na meni sve tvoje laži
kada ću živa prestati da umirem?
Kako i kome iz ovog pakla
sto puta sam ustala
sto put se spotakla,
ja tudjom ulicom u svojim cipelama
ni napred ni nazad
ne umem da krenem.
Molim te tiho,
preklinjem slikom bledom i starom
sa svojim pravom.
Evo ti kršteni list i ime
evo ti narikače bez stiha i rime
piše li negde datuma prišt
piše li negde moje ime
i kad smrt dolazi po smrtovni list?
Ako ne piše pusti da živim
da usput odsanjam male sne,
mirna da se probudim i nemirna umirim,
neznanim drumom da krenem.
Svim neznanim i znanim
da se sklonim zavek u neznane bezdane
i krivine skrenem
i budem zaboravljena u trenu
zanavek da se nikad više i ne spomenem.
I da ne listam kroz usahle grane
da ne bojim zoru u krvavo plavu
da se ne pokorim ni tebi zlotvoru
da se suncem mijem u poslednje dane.

VAŽNO, NEVAŽNO           2023.god

Vrisak mi je zanemeo 

suza mi je presušila 

tuga me je skamenila 

ruka ti se osušila. 

Sećanje me tiho seća 

ne brišu se ničim muke 

stara bol je dvaput veća 

samo bole znane ruke. 

Još me budi hladan znoj 

i srce mi kuca snažno 

dok me budi očaj moj 

sve je važno sad nevažno. 

I ima me, tu gde nisam 

i nestajem dok još dišem 

bespomoćnost vuče danas 

čime juče da izbrišem? 

Boli šamar kao podsmeh 

boli obraz koji bridi 

bujica dok nosi osmeh 

nemoć boli jer se stidi. 

Evo sam živa i nemam oprost 

evo sam nema, jecaj se ledi 

pogled na tebe kao u grlu 

kost sećanje, većanje ... 

I sada sve bi, isto i tebi!

IZA DUGE             2022.god 

Ne pitaj gde mi se misli viju 

ni gde se suze odbegle kriju 

dok pogled skrivam od sveta i neba,ne pitaj 

Moram..Znam da ne treba! 

Ne pitaj što se retko smešim 

ne mogu šire i češće od tuge 

i ne znam kako da se straha rešim 

da krenem bez oblaka tamo iza duge.. 

Ipak ti hvala što si stao 

što si mi ruku ko' čovek dao 

što me pogledom hrabriš i tešiš, 

hvala ti,ne smem dalje da grešim... 

Prvi je korak klimav i težak 

ipak sam krenula putem novim 

sigurno,hrabro uz tvoju ruku žurim 

životu,da ga zavolim. 

Treba mi vazduh, treba mi osmeh 

dan bez suza i bez nemoći 

treba mi zagrljaj kao lek 

i novo jutro u novoj odluci. 

Danu da se obradujem 

i živom se osetim 

za šansu da zahvalim 

i da se pomolim. 

Hvala ti Gospode živa sam 

i život opet umem da volim!

UZDAH NA MAH                              2021.god

Kad imaš srmu i imaš žicu 

mirnu ulicu i stranputicu, 

kad vezeš Sunce tananim zlatom 

do pojasa stojiš umazan blatom. 

Da li je daleko dovoljno blizu 

I da li zaista kad laju ne grizu, 

ako vedar dan oblak zaseni 

umire li leto s’rodjenjem jeseni? 

Kad Dunav poraste do oblaka 

i krošnja razlista gde zrak ne zablista 

da li se budimo ili tek sanjamo 

dajemo li sve kada poklanjamo ? 

Zar zora svanjava, gde se dani mrače 

fino odćuti ne umeš da lažeš 

namigni oblacima da se ne oblače 

za pojas zadeni pre nego mi kažeš. 

Jer nije za dan ta iz duše tmina 

I nije pesma sve što je rima 

odzvanja preko ramena daleko 

kao puzavica penje se eho. 

Jesen sred stare prestonice 

višlja od neba šira od ravnice 

podesi srce i korak ko' sat

 ne slušaj tudjih koraka bat. 

To što leluja samo je varka 

čine se poznati obrisi na čas 

nije to otac, nije ni majka 

ni davno otišo’ za životom brat . 

Samo još jedan uzdah na mah. 

Ne gledaj ispred, nije po krvi 

ne gledaj iza nije po mleku 

ne pitaj se ko je zaseko’ prvi 

ovo što je zrilo, ostaće u veku . 

Zahvati alve i orasnice u šake 

koliko stane nasumice 

nisam mirnija puna sam stihija 

ni duša nije prestala da sanja. 

Samo je moja senka tamnija 

i ruka mirnija dok otpozdravlja 

zato me jesen, jer zna da ne smem 

strpljivo stavlja kraj svog uzglavlja.

AKO                         2020.god

Ako posle ove smrti

ponovo se rodim,

u bolu i krvi

ako se zalečim

od ove bolesti neizlečive

od ove rane nesrasle,

Od uboja i uboda

od podsmeha i osmeha

neću kroz vetar ni da zaječim!

Dok se kao pupoljak štiti

ovo srce kao list krti

za one dane kasno presečene

nigde me slabe neće biti,

ni ispričane ni dorečene.

Ako se rodim posle ove smrti

živeću bez sećanja

na slomljene dane

zalečena sa malo preostalog daha

zašiću rane na razlistale grane.

Bez pitanja izraslog iz straha

na dana par, samo za zdravicu

bez pronadjenih odgovora

dočeka za odlazak,

popravka biće gora nego kvar

za majku i svu bezsuznu decu

platiću pir za tvoj očaj.

Nemoj se mojim bolom pokriti

ne čujem kritike, ne marim za osude

samo se svojom nemošću zaštiti

i u svoju bedost se obuci

samo se svojom očajem okiti.

svaki je početak tek rodjeni kraj.

Ne žali, ne haj!

Bilo je to samoubistvo iz odbrane

kao što je bio život iz nehata

uvek sam bila slabo vidljiva

sada se jogunim u sebi

utisak o meni

Smešna i porozna- poklon tebi!

U sredini zamišljene membrane

jednosmerna mi je ostala ulica

za pogrešne prolaze kroz zaustavljene pravce.

Mamac i lanac,laž neprolazna,

istina biva tek kad ispliva

dok rdja grize ostavljene krize

stojim na tronu neznanog heroja.

Gorda na ostacima bilborda

nemušto glasna,nimalo stidljiva

jesam li jasna,hordo bezobrazna?

Okružena svetlIma tudjih lampiona,

i ispod kapaka nestvarno vidljiva

odneću titulu posmrtnog heroja,

tu gde uvenuh opora i slasna

sred bašte niklih prkosa i šeboja.

Tebi na obraz ,pošteni nalazaču

medju gomilom dobrih lažova.

Niti za pohvalu niti na čast

ni za oprost ni za spas

ili je tudja od tvoje bolja

sakriveno delo i utišan glas,

manja je sramota i manja nevolja?

SASVIM OBIČNO VEČE          2019.god

Kao zgužvana nadlanica,

u uglu usana sukrvica

kao obraz koji peče

tako se tvoji kompleksi leče.

Usred smeha povišen ton

i pogled koji na pola seče

razbijen tanjir,prevrnut sto

i jedno sasvim obično veče.

Izgubljen osmeh,stisnute šake

više ne mogu, ni tako s’nogu

da dvorim dok se ne umorim

da se slažem dok ne sagorim.

Molim , izvoli, reci šta treba

tu sam da poslušam i poslužim

za bačen pogled i parče hleba

obe ruke u otrov da umočim.

Ti da pomisliš,ja da uradim

ti da poželiš ja da stvorim

bez lica kraj licemera

ni da se borim ni da zamolim.

Sve što je lepo,nazivaš svojim

gazda si vazda,gospodar nama

i kad me razboliš brzo prebolim

sva se tuga zove imenom tvojim.

DA MI OSMEH RAZUMEŠ                   2018.god

Ako ne znaš kako, pogledaj u mene

sve izdržim lako u hodu dok trepnem

al ja trepćem dugo i dugo koračam

krenem korak napred,dva se nazad vraćam.

I uvek sred srede, poput trule grede

rasipa se trunjem moje stajalište

tu se uvek vijem gde god da se skrijem

ispod ruku kliže od juče naniže.

I pitaš se još gde sakrivam breme

eto ga u oku svetli kao fenjer

eto ga u osmehu, tu levo od bore

krijem ga u tabane i krvave dlanove.

Kad me britvom okrzne,

šmugnem poput sene

dok osmeh ne zamrznem,

mene gazi život , a ja gazim vreme!

Kratki behu dani,sejala sam noću

natapala kore, od kamena gore

što sam rukom takla, sada srcem orem

zbog starih rana žanjem budne zore.

Kad prekrijem lice,oči sanjalice

i slijem izvore u svoje virove

iskru pod ognjem sakrijem lako.

sve u suzu stane,veću nego more .

I rasejem nemire ko’pod gorom vetrove,

namignem nemirno,nasmejem se lako

i podgrejem kraj da peče polako

da mi osmeh razumeš i ti bi zaplako!

BOL, NEMOĆ, POKORA                       2017.god

Umorna od budnih noći

navlačila sam zorom  

na umorno, novo lice

sa osmehom blistavim

kao nebo  vedro

ispirala rosom mutne oči

da se ne vide suze tužbalice.

Tek da te ne zabolim

tu u praznom prostoru

onako kao davno otkinuto sedmo rebro

da ruka ti ne poleti uz sočnu psovku

i tvoju uzrečicu,davno sam ja tebe treb'o

da propustim kroz šake,

da te ne vaspitavam vazda,

koliko godina ti treba da naučiš

da sam ti i otac i brat i Bog i gazda"

I tako godišnjica prodje i glava u pod gleda,

osmeh tek za pridošlice

i dug rukav da se ne vidi ruka modrija

od oblačnog neba.

Godine lagano kližu

i ogrlicu od suza nižu

u decenije koje pokoru slave polako

dok od gloga krunu mi prave .

Kruna za mene,

kraljicu kroz izgubljeno vreme

koja ćuti u strahu za sebe,

strahu od tebe.

Istanjili su se zidovi od upijenog jecaja,

utišanog vriska i prigušenog plača..

Boli nemoć i stid dok krijem tragove

svakog tvog prokletog stiska,

i svaka pokora i svaki podsmeh od udarca je jača

Između nas decenije trpljenja,

gradjenje kule od karata na pesku

temelji su urušeni pre podizanja krova

na moje zidove plača.

Nisu se mogla iz ničega roditi

davno utrnula strpljenja,

nisi me mogao siktanjem oploditi.

Nisam ti mogla nestalu ljubav pronaći

ništa ti više nisam mogla da dam

nije ti dovoljno bilo

ono što sam ispod srca nosila

ono od naše krvi stvoreno.

Nigde moje hrabrosti, nigde tvoje muškosti

ni topline dlanova za po otkucaj jedan

za svako oko duboko koje sam u boli ti rodila...

Posle svakog damara duplo više šamara

od tebe zauvek u oku ponela..

Iz srca sam te amputirala

iz duše tvojim te prstima iščupala

od tebe do mene u trenu zid podigla

jesam li se na tvojoj stranputici izgubila?

Neka me na putu do mene

vodi samo moja krivica...

Sve što sam pronašla nisam tražila

sve što si uzeo nisam davala

kraj tebe se nikad nisam budila

jer sa tobom i svojom ljušturom

ja nikada nisam ni spavala ni sanjala.

Dan te ne gledao,rosa te ne umila

noć te ne usnila, zora te ne ubila!

NIŠTA TI NE MORAŠ                           2016.god

Ni da se javiš
niti da pozdravljaš
tugu da slaviš
porazu nazdravljaš..
Ništa ti ne moraš

Ti se u ogledalo ne gledaj
od savesti dok se kriješ
sa sobom najtežu bitku biješ
trebaš da znaš ..
Ništa ti ne moraš. .

Ni reč ni ruku
ni pogled ni utehu
ni delić sebe
meni da daš. .
Ništa ti ne moraš ..

Ni da samuješ
niti da patiš
ni da ti dodjem
ni da mi svratiš, .
Ništa ti ne moraš. .

Pitaš li se koliko si tuge doneo,
koliko sreće mogao da daš?
Ništa ti ne moraš. .
Ti samo živi i sebi sudi
jer su te čovekom nazivali ljudi..

Kada shvatiš ko te je voleo
biće prekasno,već te prokleo
za sumnje ne rešene
datume nasmešene
u šake topline donešene. .

Po stazama posute zvezde
u krošnjama dok se kukavice gnezde
Ti i tvoje maleno ja..
shvatićete da sam usput nestala
Ništa ti ne moraš. .

Sa godinama sve si dobio
sve prodao i i sve odgurnuo
kockao se i izgubio.
U ovu ulicu ne svraćaj,
na zatvorena vrata ne kucaj.

Ništa ti ne moraš,ništa i ne trebaš
sem da ne zaboraviš,
da ćemo se sresti..
Jednom ćeš  morati. .
U oči da me pogledaš !

MOLIM BOGA DA POGLEDA                        2015.god

Neka ti sude sve suze moje
neka ti sudi sve što je tvoje
što se još nada dok traži leka
ono što voliš, više te ne čeka.
Ne sudim ti ja!
Presudom bih sekla!

Nem si za plač, koji te zove
slep za traženje tebe
kroz prozore...
Čekanja, strahovi...
saznanje da nećeš doći
njihovim nadanjima
umrli snovi
suzama okupane oči...

Neka ti sude i ove pesme
žedan nek sahneš pored
česme,
gladan da nemaš kore hleba
nek ti se desi,
baš sve što treba...
Da imaš kuću, nikada dom
ni ruku koja ti treba,
ni mir, ni smeh, ni spokoj
ni parče plavog neba.

Molim Boga,da pogleda
zbog našeg mesa, naše krvi
Po pravdi...
Bog kao ljubav,
ne kao dželat
neka ti sudi,
kao sudija, jedini pravedni.
Poslednji i prvi
Zbog našeg mesa,
zbog naše krvi.

Zoran Perović

                       KRALJICA MOGA NEBA        -2017.god

Tiho, prikradam ti se tiho, na prstima

da te ne iznenadim

da se preplašena ne sunovratiš u ambise nepovrata

da ne oskvrnem tvoju bolom natopljenu tišinu

ogrnutu s tisuću plašteva tuge

da ne uznemirim tebe, ranjenu košutu

nagnutu nad mutnim vodama uspomena

umornu, usamljenu, uplakanu...

Snagom koja može brda premještati,

jedinom baštinom koju mi namriješe daleki preci Titani,

uzimam te u naručje i poput milosrdnog serafina

uznosim gore u neokaljana plavetna prostranstava

daleko od patnje, daleko od bola, daleko od suza

daleko od nedosanjanih snova

kradem te bodežima ljudske zloće

neutješenu, razočaranu, poniženu...

U nježnom, dugom letu zavirujem ti pod trepavice

protrčavajući ispod duge

koju grade biserni tragovi suza na tvome licu

želeći pod svaku cijenu probuditi zaspale svibanjske osmijehe

iskustvom podučen da svaka žalost ima razlog svoga nastajanja

i svaki čemer ima vrijeme svoga nestajanje

kada se kroz spoznaju samoga sebe spoznaju vrijednosti

praštanja, ljubavi, nadanja...

Ne hajem za crvene jabuke ispale mi iz naručja

na blatom ugaženo provincijsko dvorište

i pogažene ruže varljivih mladenačkih obećanja

ne žalim propadanje vlastitog postojanja

kroz koje izgaram poput kometa

u eteru ljudskog neshvaćanja

utješen blagovijesnom slutnjom

da bit ćeš kraljica moga neba

gorda, uzvišena ženo!

                     PREPOZNAJEM TE TEK PO OČIMA      -2016. god

Prepoznajem te tek po očima...

Jer, sreli smo se u tami svemirskih izmaglica

i bježeći kroz besvjetle katakombe stoljeća,

u kojima ne stigoh zagledati tvoje obličje,

jurili u susret neizvjesnosti

gdje put nam bijaše samo zublja tvojih očiju...

Zato su u meni... Oči, tvoje oči!

Ne pamtim i ne sjećam se ičega

do plemenitosti mladih vitezova

što su hrabro ginuli na razbojištima pakla

noseći na plaštevima izvezene inicijale tvoga imena

i onu zaluđenu gomilu s pariških ulica

koja je, kao u transu,

k nebu uznosila ljepotu tvoga pogleda.

Tvoje oči... Ej, tvoje oči!

Dok u mislima prebirem

mirisna praskozorja samoborskih gora

i purpurne šetnje tuškanačkim perivojem

ja više ne pamtim

da li sam u ruci držao tebe ili tek snove,

jer još sam, kao i onda,

opsjednut  očima, tvojim očima...

Dok neminovno kročim k smiraju bezvremenosti

ne tražim utjehu u  plišanim medvjedićima

i melankoličnim radostima dječjih nestašluka

već samo, poput alkemičara, tražim mogućnost

da na bjelini davno pripravljenog jastuka

tebi - umornoj, prezrenoj, poniženoj -

ispucalim usnama

žudno ispijem čemerni biser očiju

i vratim im izgubljeni sjaj.

Jer pamtim te tek po očima!

                 

                                           

                                                                           

                                SRCE             -2015.god

Jutros su, kao i svakog jutrra

cvjećarice na Cvjetni trg

iznijele cvijeće.

Jutros sam na njihovim tezgama

vidio prekrasne pupoljke ruža.

Jutros sam među crvenim pupoljcima

prepoznao i vlastito srce...

Do podne ili do večeri, svejedno,

cvijeće će biti prodano

nepoznatim kavalirima

za nepoznate dame.

Pupoljci će krasiti tajanstvene budoare

prenatrpane radne stolove

poneku studentsku sobicu

a možda i nečiju kosu...

Pupoljci, prekrasni crveni pupoljci

jutrom se prodaju na Cvjetnom trgu...

Među njima je i moje srce.

Moje srce nije na prodaju

moje srce neće na radne stolove

u zadimljene budoare

i na druga moguća i nemoguća mjesta.

Ostat će netaknuto

ostat će neprodano

za njega se nitko neće pogađati:

ono pripada samo Tebi.

Mirjana Brkljac Hemun

Pesnicama ,
Lazima!
Optuzujes me,
Klevetas,
Moj bol,
Moj jauk ne cujes!
Potcinjena,
Strahom ledenim pokrivena,
Strepnjom zagrljena...
Ne vidim Sunce,
Zivot,
Vodu!
Vristim u sebi plaseci se sopstvenog strada,
Gorkih reci u kojim svakodnevno padam....
Klone mi duh,srce mi strada...
Skupih hrabrosti malo
Zavristim na sav glas; ''Potreban mi je spas''!
''Prijatelj'' kaze mi; ''Cuti i trpi,bice bolje".
Komsija kaze; ''Imam i ja svoj zivot''!
"Ne zelim da se ''mesam'' u vas''!
"Ako mozete ,budite malo tisi i u mojoj kuci cujem vas glas"!
Pomislih u svom bolu kako zakon ce mi pomoci,
Stisnem zube i pozovem ih jedne gorke noci.
Zapisnik napisu,nasilnika odvedu,
Sve mi je srebrno sijalo te noci.
Jutro je moje bilo gnevno,
Jezivo i bez moci!
Ostadoh skoro bez glave ....
Iznemogla ,zeleci samo
Kroz srebrnu mesecinu ljubav da nas prati!
Danas zahvaljujem Bogu sto sam ziva!
Suncu i vodi!
Zahvaljujem svakom koraku na slobodi!
..STOP NASILJU NAD ZENAMA !!!

Biserka Vuković

MOLIM BOŽJI SPAS

Sutra, jednog dana, možda nikada, kažeš biće na bolje, a nikad ne dođe. Uvjeravaš me svaki puta nakon tvog izljeva bijesa, pogrdnih rijeći, šamara koji brzinom munje padaju na leđa, tijelu.

Savijam se kao vrba, izbjegavam udarce kao boksač u ringu. Trpim i čekam trenutak da te prođe  srdžba, a tako lako planeš. Kao šibica, bez najave i problema, a njih uopće nema, samo u tvojoj glavi.

Tako bi nam bilo lijepo kao u raju. Što te navodi da zadaješ bol, izazoves suze, nemir, strah. Dok te susjedi slušaju kako se dereš, psuješ, razbijaš oko sebe, jer ti si tada najjači u svijetu svom, ja ništavilo pod nogama.

Ne usude se miješati da ne dobiju i oni koju psovku, ili bi ih rastjerao kao stado ovaca, ne bi bilo prvi puta, povuku se u svoje kuće, navuku zavjese, njih se to ne tiće.. Možda čak i pomisle tako joj treba, zaslužila je sve te izrečene uvrede, začinjene šamarima.

Dok se ispucaš, izbaciš svoj bijes, uništiš sve u meni, odlaziš u birtiju da se naliješ još sokovima alkohola, jer tamo si faca, trajer snage strahota. „ Ajmo konobaru natoći, neka cijela birtija pije, sve stavi na moj račun!“.  Tko ti se uopće usudi nešto reči , dobro te poznaju, još da nešto kažu u obranu žene,  ma ne, ne, ni u snu se ne usudi nitko.

Opet slijedi repriza istog scenarija, nije te briga jel dan ili noć, jesi li gladan, sit si tek kada se umoriš i zaspeš. Tada ja odahnem, liječim svoje rane, brišem krv iz nosa , boli, suze brišem i molim se dragom Bogu za spas duše svoje, molim ga za spas duše njegove, jer voljela sam ga. Ne znam mrziti, ne mrzim ga. 

Tako tješim sebe, čekam Božji spas.

RAZLIČITOST ŽIVOTA

Vrlo je teško svoju nesreću života

podiči iznad sebe u nebeske visine.

Vrlo je teško promatrati očima žene

da budeš nečiji objekt istovremeno.

Dobro se zna da onaj koji je gore

kroji tvoju sudbinu svakodnevno.

Dobro se zna da onaj što je dole

mala je sitna duša, prebijena sjena.

Gledaš svoju sjenu na rubu smrti

moliš da se vineš u te nebeske visine.

Kao ptica letjeti iznad svoga gnijezda

gledati sve svoje iz ptičje perspektive.

Pokazati cijelom svijetu da različiti smo

rokću kao veprovi nad krvavim srcima.

Ne gledaju ženinim očima napaćen svijet

ne osjećaju njezino biće pa im je strano.

Htjela sam da pokažem kako smo jako različiti

općenito razlika je vrlo mala između života i smrti.

Htjela sam ukazati svijetu da ljubav i poštovanje

vrlo rijetko stanuje sreća uz nesreću,

jer smo posljednji koji to gledamo ljudskim srcem.

Ljubav, život , smrt jedne žene.

GDJE JE TO MJESTO

Gdje je to mjesto što zovu
rajem,
kad ga ja zovem svojim
paklom?
Molim Boga, nebeske anđele
da snage mi daju
da preživim ovaj dan i noć.

Molim, da uzme mi život
jadan,
čini mi se ništavan,
jer nema goreg od ovog sivog
pakla,
bez ljubavi, slobode,
s okovima oko vrata.

Stežeš ih svake
minute,svakoga dana.
Šamaraš uvredama,
omataš crnim oblacima.

Dosta je!
Više ne mogu!

Gdje je to mjesto da sklonim
isprebijanu dušu,
izmučeno srce što vapi za
milošću tvojom
da prestaneš mučiti mene i
sebe,
jer nema goreg pakla od
ispijene čaše,

uvrjede nanesene, masnice
ispod oka,
duše slomljene.

Uzalud se molim, trpim,
nikako da prestane.
Gdje je to mjesto što ga
Rajem zovu?

Srba Takić

STALNO TRAGANJE            2024.god

Slivao se dan u zene
kad prolete pored mene,
kao hitra ponornica
vrdnula si sa mog lica
i nestala u gomili –
kao lađa na pučini.

Talas burni srce pljusnu,
kao da se damar zgusnu,
i zapreti da izleti
kao da sam hum prokleti,
koji čudnu tajnu skriva –
kraj tebe bi da dopliva.

Otad idem namrgođen,
nekom ludom željom vođen,
onaj vetar što me žarnu
da ga sretnem ko nestvarnu
šifru koja tebi vodi –
da me kletve oslobodi.

DŽABA SU DROBILE BABE              2023.god

Babe su drobile stalno,
solile tetke i ujne,
pomogli tek su mi malo
recepti njihove kujne.

Pričale večno šta ne smem,
preljuto, gorko i vruće,
da je po njihovom bilo
izašla ne bih iz kuće.

Saveti začini tek su,
čorbi što sudbina skuva,
niko spasiti neće
onog što sam se ne čuva.

Zato ja ne shvatam često
vredi li tolika drama,
poklopce sudova svojih
volim da otklapam sama.

***

Pesnik te moli da vatra,
žar što je mladosti budi,
ne sputa da pređeš putem
kud prošli su mnogi ljudi.

Ne moraš zaprška biti,
nezrela, uz svako jelo,
poslušaj brižne kojim je
gorčalo, ljutilo, vrelo.

PITANJA ZALUDNA NISU                   2022.god

Čiji bi bili dani
i ova suza duboka,
osmeha tvoga da nije
da nije tvoga oka.

Sa kim bih delio vreme,
koju bih svojom zvao,
tebe da imao nisam,
da nisam tebi se dao.

Kome bih nudio snove
zbilja kad bi da vara,
s kim bih plovio rađe
da nema tvoga žara.

Čemu zaludna briga,
pitanja duga niska,
u meni kad si toliko
kad si tako mi bliska.

PESMA OD JEDA                     2021.god

Još nisam čuo poučog retka,
ni od potomka, a ni od pretka,
pa bih da pesmom temu nametnem
da tajnu već jednom odgonetnem:

Kakav to bes u čoveku leži,
kad može na dete da zareži?
Zašto na dete podiže ruku,
pa svome jadu dodaje bruku?

Dete, maslačak što radosno leti,
nit' koga vređa, nit' kome preti,
igra je jedino što ono ume,
svakome veruje, svakog razume.

I ond dođe bolestan neko
(ne znam kako bih drukčije rek'o,
ni da l' postoji drugačije ime
za onog koji dete ošine) –

Slomi maslačku želju za letom,
uveže strah nad svakim kreketom,
zamuti pogled suzom što traje,
uzima sve, a ništa ne daje!

Snaga se samo ravnim meri,
ili sa jačim, ako se želi,
a ne da slabog, kome još trebaš,
umesto osmehom, šamarom vrebaš.

To nije snaga, već to je beda,
da onog što te ljubavlju gleda
vežeš u lance vlastitog jada,
zbog tvoje bolesti da dete strada!

KAD SNOVI OTVORE DVERI         2020.god
 
Kad želji se privije veče
i snovi otvore dveri,
ka tebi krenu sve misli,
ko lati kad proleće seli.
 
Svo nebo se išara nadom,
čekanju strpljenje doda,
zvezdama, sestrama tihim
tajnu bi rado da oda.
 
Svi oblaci i magle guste,
tog trena i da postoje,
prepreka ne mogu biti
već tu su tek da nas spoje.
 
Dašak li osetiš, drhtaj,
osmeh ti sudbina šalje,
ljubavlju čistom te grlim,
ma koliko da si dalje.
 

DA LI BI LJUBAVI BILO             2019.god

Da li bi potekle rime,

ko nada moja što teče,

da čekanja nije bilo,

da plakalo  nije veče. 

Da l' bi u bašti od želja

iznikli lepši mi snovi,

od ovih kojima srce žudno

ka tebi plovi.

Priča o tebi da nema

zar bi i pesme bilo,

bez tuge samoće pune

zar bi se jače snilo.

I da l' bi dan što se budi

znao tako da sija,

da prosjala s tobom nije

ljubav što gnezdo svija.

TEK KAD JESI             2018.god

Kako suncu da objasnim sebe,

kad ni sebe ja nemam bez tebe.

Kako sebi da objasnim sunce

kad ga nema, tek kroz tvoje lice.

Kad izgreje, a tebe mi nije,

kako može da mi je milije.

Kada zađeš za goru, za vodu,

tad proklinjem nebo i slobodu.

Kada tu si, a kao da nisi,

o koncu mi dan sunčani visi.

Tek kad jesi, i uz mene sva si,

zdravo danče, zvezdo zdravo da si.

NEOSTVARENI SAN                 2017.god

Sanjam, kroz pijanstva muk,

kako će jednom ući žena

(Bože, ne poznajem taj zvuk) -

brižno mi pokriti ramena,

oprati svih prošlih dana naslage,

okaditi kuću svojom vedrinom,

po sobama useliti poglede blage,

i reći mirno, al svom silinom:

„Izvinite, takvog ovde nema,

ovde živi moj uzorni suprug,

ručali smo, prilegao je da odrema.

Ne voli on da popije, tek je dobar drug,

mora da ste zamenili adrese,

i takve stvari znaju da se dese“!

KROZ  ZIDOVE              2015.god

Kroz zidove od mukline
tražim neke pukotine,
izgovaram reči rušne,                                                                                                                  po savesti da ti šušne
i prozbori bolnom nadom,
moja želja, što bi kradom
to ćutanje da preseče,
da ti kaže da je preče
od ponosa i gordosti,
i te male zluradosti,
da se oblak od nevolja
otkotrlja preko dolja.

Ko sad greši, zar je bitno,
vreme teče neumitno,
i ne čeka da nas spase
ako nam se vatre gase.
Zarobljenim u sujeti
duša bolna sama preti,
zatvori li kapak svesti
može, hladno, bez obesti,
da oduva dane prošle,
struje sreće dobrodošle,
što venama još dobuju,
ne bi da se odboluju.

Dok ne mrkne u pameti,
dok možemo odoleti,
zagledajmo se u zene,
prihvatimo svoje mene,
samo nemoj da me mučiš,
samo nemoj da me mučiš.
Ljudi nisu ko drveće
što granama tek klepeće,
sudara se, njime grli,
kobajagi drugom hrli,
a srca im ispod goda,
zarobljena na dnu voda.

Isplivajmo iz tog mraka,
preča nam je i reč mlaka,
zatrpajmo sve bunare,
zagrobimo priče stare,
ove moje ruke vrle
opet bi te da zagrle.
Tako malo sad nam treba,
možda blagi celov s neba,                                                                            
il tvoj osmeh, pogled blagi,                                                                                                          pogledaj me cvete dragi.

Dragan Ćirić

NEKA NASILJA VIŠE NE BUDE              2023.god


Na ovom svetu nije da nije,
Mnogo se nasilja nad ženama krije.
Vreme je da se svaki vid nasilja zaustavi,
Da se svet promeni i pažnjom hrani.
U bašti se oduvek krio cvet duginih boja,
Negovala ga je ruka moja, njena i tvoja.
Tako i naše majke, ujne, strine, tetke i bake
Zaslužuju našu pažnju, a ne da ga ih neke ruke mlate.
Molim te svete sa cele planete,
Neka se sva stradanja, patnje i muke
Zaustave, da prestanu i stanu,
Umesto nasilja, neka radost ozari sva lica,
Pa da budu radosne i majke i njihova dečica.
Neka stanu i svi ratovi i razaranja,
Dosta je bilo selidbi i stradanja.
Vreme je da osmeh ozari svako lice
Okrenimo nove životne stranice.
Pokrenimo dobrotu,ljubav i nadu
Za plešimo srećni uz neku baladu.

ŽENAMA NA DAR                  2022.god

Burno vreme, burni dani,
Žene cvet su odabrani.
Bile majke, tetke, strine,
Ništa ne sme da te brine.
Bile bake, snaše, ujne,
Treba čovek da ih razume.
One vole pažnju našu,
Zato njima punim čašu.
Baštovan se o cveću brine,
Hajde svi da poštujemo
Naše bake, majke, strine.
Dižem glas protiv nasilja nad njima
Poštujmo žene u svim godišnjim dobima.
Neka sve žene budu ukras planete,
Nek im se raduje i svako dete.
Neka ljubav mržnju zameni
A da im osmeh obraz zacrveni.
Pa neka budu sve rumene
I nek su srećne sve naše žene.

STOP  NASILJU  NAD  ŽENAMA          2019.god

Biće srećna i planeta,

kad nasilje svima smeta.

Kad se ljudi grle, ljube,

Nek sviraju onda trube.

Ali danas mnoge žene

Majke, strine, ujne, babe

Nadrljaše zbog barabe,

Nasilnika na sve strane

Pravo žene nikad manje.

Podignimo i naš glas

Ispravimo i naš stas,

Da se žene paze, maze,

A ne da ih slepci gaze.

Da se suze sve zamene

Da rešimo sve probleme,

pa da žene osmeh krasi

nasilje da se ugasi.

I da svaka žena mlada

Bude srećna ko i baba,

I da naše ujne, strine

Uvek ima ko da zbrine.

Nek nasilje svo prestane,

Tetka da mi kupi lane.

Neka osmeh svuda blista,

Ko kap rose posred lista.

MOJA BAKA                       2018.god

Imam baku svi je vole,

Jadna nema ni dan škole.

Al kolače kad napravi

Jedem veći, neću manji.

Zna i torte da pripremi,

Pitu sa sirom, blago meni.

Štrudle njene baš su slatke,

A pogače, meke, tanke.

Jela njena sva mirišu

Volim njenu i zimnicu.

Spretne ruke moje bake,

Prave ajvar i salate.

I džemper se meni sprema,

Samo deda jošte drema.

O nasilju ne razmišlja,

Jer je njena duša čista,

Zaslužuje blagost sveta

Ljubav svakog svog deteta.

Podrška je ona nama,

Naša mila slatka dama.

Ne dam da je iko dira,

Niti da je iznervira.

Čuvam je, verno pazim

I sa njom se često mazim.

Ž E N E               2015.god

Žene su ukras sveta
Naše majke, tašte I bake,
Uvek su vredne, rade bez plate.
I tetke, ali I strine,
Na poslu nikad ne hvataju krivine.
I ujna naša vredna je snaša,
Zato vi muškarci I muškarčine
Pamet u glavu pružite im poštovanje,
Jer žene nisu da se mlate,
Niti zlostavljaju, niti blate.
Žene su cveće što se neguje
Nek se posvetu to prosleđuje,
Žene su naše drage Dame
I neka nikada ne budu same.

Natalija Karić Slijepčević

ŽENA KOSMIČKO SEME
        - VEČNA EVA -


Ogledalo
Oko
Zamutiće vreme
A zvezdano breme
Usporiće hod
Sve će postati suza
Ogromna k’o more
Da miluje bore
I usahla nedra.

Sneni šapat duše
Čuće samo zvezde
U noćima tuge
Kad meseca nema
Ni svetlosti zore
Sve postati more
Bez obale jedne
I ta mala zvezda
Što nas gleda setno
U svom mimohodu
Kraj zemaljskih zala

O, što si pala
S nebeskih visina
I rodila sina
Da za tobom pati
O, zašto si mati
Koja samo ćuti
S golubom na licu
Darujući dušu
Kao belu pticu
Bez snova i krila?

Živela si samo
Želela do snova
Pregršt nežnih reči
Laki dodir ruke
I titravi osmeh
Koji sve razume.

O, kada bi znale
Te nebeske kćeri
Da je ovde mora
Ponor od sveg duži
I da nema nikog
Išta da im pruži
Osim slatkih laži
I varljivog sna
Ostale bi gore
U moru tišine
K’o iskrice Sunca
Što po danu sja

Slavica Čizmić

ŽENO NEVINA

Još jedna
škura noć
u zagrjaju straja
Sumorni hod
 na prstima
da bis ne probudi
Lomača nemira
ka olovno more
začinjeno
 suzama
Forca duše slomjena
nemirima ranjena
Na mostu sna
ostavjena
ženo nevina
prozvana
 iz guste tmine
ka grišnica
u šporke  riči
spomenu  ti ime
Školanoj  do očaja
samo ti je
 prijatelj vrime
 nada ća bunca
u  oblaku praznine svoje
da sutra
biće boje
Zavaravraš opet
srce svoje
Iz dana u dan
na kraju si
 bezimene ulice pakla
skrivajući modro lice
iza mutna cakla
U njidrima mač
ladne oštrice
Oči tvoje ne lažu
ženo nevina
U tom bezdanu
sudbonosno zatvorena
za bijeg nespremna
U tebi
lome se putanje
zaborava i oprosta
A samo
samo si tila
 biti voljena
ženo nevina

Nikolina Dolfić

FRUSTRACIJE  I

plače mi se,
danas mi se jako, jako plače
i vrišti
stišćem vilicu jer – ja sam muškarac
imam previše posla
da bih si priuštila taj luksuz
(moraš biti jaka, moraš biti jaka, moraš biti jaka!)
glava, mozak, misli, srce – Prozac – ne djeluje!
boli me!
strašno me boli, ljubavi
čitati nepodnošljivu lakoću našeg življenja
večeras kada legnemo u krevet
želim biti žena


FRUSTRACIJE  II

posvađali su se danas
njih četvero
zbog nedostatka zraka
u 25 kvadrata
s pogledom na nedjeljnu kišu;
različiti filmovi projicirani
na plahte,
on je htio biti žena
pa se durio i vikao
ona je htjela biti muškarac
pa je šutjela i nije plakala

posvađali su se danas
njih četvero u meni muškarac, žena,
žena, muškarac u tebi
(nije pao pomirbeni seks)

Mirko Jamnicki Dojmi

VJERUJEM  

da ti nije lako iskaliti bijes koji nakostriješen u tebi raste i jača

a moja se nada strmoglavljuje u povijest bezumlja. otpor  mog

tijela samo uvećava tišinu između udaraca sve dok trava ne

posijedi, ne umuknu ptice, ne popucaju prozorska stakla

tama u tebi kao u dnu dubokog kanjona

jarost buja poput ognja u visokoj peći; raste silovitost kao

huk golema vodopada, a ti misliš da udaraš mene, ali zapravo

sravnjuješ ono što u sebi ljubiš: napušteno zakinuto dijete

i zbog nečeg mutnog kažnjavaš neukrotivu svoju prazninu

nepremostiv jaz i visiš na divljem vjetru slijep poput šišmiša u

mračnoj špilji; nesvjestan da noktima i zubima za mene se držiš

zamisli kako si jak, ti macho, ti moćni jang, a ja slaba sićušna jin –

osjećam gnjevnu auru koja te svodi na životinju. moje suze nisu

od težine tvojih tvrdih dlanova. one su tkanje paukove mreže,

sućutna svila dudova svilca, feedback iskrivljene zrcalne slike

jer dolje, u svom paklu ustrajno ti mlatiš samoga sebe

i da, ponekad osjećam kako bih morala uzvratit jednakim

gnjevom, no ti bi mogao pomislit da sam uistinu ja skrivila

nešto i u meni se javi to meko, sažalno u srcu, pa te

netremice gledam: razjareni bik u grlenoj areni koride.

nastojim shvatiti tvoj bijes, ne opirem se dok me

svirepo udaraš kao boksač nijemu boksačku vreću

moja je raspuštena kosa prije bivala u tvom toplom zagrljaju,

sada se lomi i mrsi pod pljuštanjem tvojih ruku. njihalo

bi se prije sve od ljubavne miline kao na lađi pod sjajnom

mjesečinom, sad svjedočim da tvoj osjećaj krivnje pod giljotinom

kleči; tvoje grizodušje – potonulo groblje - na golu omču se vješa

a moje meso, oči i zubi oblozi na dnu tvog očaja

ne znam samo što priroda čeka: mjesec, zvijezde 

i sunce koje se pijano od svjetlosti ne trijezni nikad

dok se bičuješ  tako u mahnitom egzorcizmu, pun

prijezira prema sebi. žalim te usred tih psovki i mahnitog

orgazma u kojem napokon smalakšeš; pa slomljen,

bez orijentira, satima, danima

potpuno napušten

toneš

HOĆE LI TVOJE RUKE?     -2016.god.

ruke ti već odavno nisu mekano paperje krila

što sklanjahu me od zime svijeta; tvoj jezik više

ne bira riječi; već odavno okovan je psovkom,

naoružan oporom paljbom. sve ono što ne bi

trebao biti. kao što ni dan ne bi smio biti bez

milosti sunca. moje tijelo još se lako regenerira.

moja koža još uvijek je strpljiva. udarci pljušte

kao udarci vesla po vodi, a ona prokrvari, pa

zacijeli. moje tijelo pamti, ali još uvijek se ponaša

kao da ne pamti. moje srce sve čuje, ali se pravi da

ne čuje. moje oči sve vide, ali se prave slijepim.

oh, ja zaboravljam da ovo sad nije ono od prije

kao što dijete zaboravi majčinu pokudu, mahnitu

sinusoidu njezine jarosti. samo, kako te ruke, otkad

su one, te tvoje ruke, kako su one, zašto su zaboravile;

kako su postale tvrde kao surov sibirski led. do kada

će one u sprezi s riječima koje iz tvojega grla reže

postupati tako? hoće li se dogoditi obrat? hoće li tvoje

ruke napokon meko aterirat na neku pitomu zemlju,

hoće li prepoznati govor cvijeća, trave koja uporno šuti?

ako tvoje ruke neće, jer ne mogu više, jer ne kane, jer ustraju

ne biti ruke - što mi preostaje? zatvorsko šetalište s betonskim

zidovima u kojem luda tražim tajni prolaz, varam ptice nadom,

trujem ih lažju nadomak životu koji već dugo, očajno dugo

gleda u lice monstruma

DJECA. ALIENI        -2015.god

možda bi prestravit se mogla ili posve ušutjet kad vidiš
dijete na ulici kako pada. ono slini i suze mu naviru kao
voda iz gorskih izvora: bistre i gorke. tješiš ga nesigurna u
svoju sućut. nitko u ovom gradu ne govori o djeci, vrijeme
prebrzo leti. korov neposvećenosti zaposjeda svaki slobodan
prostor: trgove, prazninu između kuća. skejteri izvode vratolomije
na šetnici prema moru. lome se sunčane zrake, zrakom prelijeću
i kriče galebovi. beskrajnim nebom gibaju ptice selice prema jugu.
katkad se na tlu ukažu vrane.

svjetina s manjkom takta tiska se u povijesnoj jezgri grada.
samoće se taru tijelo o tijelo. mladi se zabavljaju. veselja nikada
dosta. čudni hibridi uspijevaju na sve strane. nitko se više ozbiljno
ne vezuje. u downtownu glamour. jet-setovska predstava. nešto
je zagušilo prostor. dojam pretrpanosti: zrnca pod korom nara.
prazno je samo nebo isprano jesenskom kišom. vjetar je otpuhao
smisao riječi s njegova platna. glazba se čuje jedino kad s neba grmi:
zgrčeni preslik zombijevske nutrine.

kako je biti žena-majka u svijetu prepunom slanoga sunca. hiniti
grimasu sreće tamo gdje postoje veliki izgledi  da se nježnosti
mimoiđu. kad testosteron zbog nečeg podivlja i pokaže svoje
nemilo lice. muškim je pestima ponekad sve dopušteno. kao da
šmrkom gase požar, šake tada ubijaju boga u ljubavi. na tijelu
žene-majke bujaju krvavi podljevi. bubotci - gotovo kužni
preplavljuju njezinu kožu.

testosteronski gadovi ponovno obznajuju svoju bijednu moć

tad djeca - agave na litici vapnenca, gledaju kao da prose,
ponekad reže i laju, nasrću na lica bez osmijeha.

gdje je nestao nasilnik? zašto je napustio majku?

iznevjerene ljubavi njihov su žalosni podoj, kòsa.
nakon svega, stoje velikih glava i drhtavih nogu.

stoje i gledaju golemim očima u kojima su
odavno presušile suze

stoje nijema - poput aliena