Vera Cvetanović

BOŽJA RUKA  SPASONOSNA

(sonetom protiv nasilja)

Đavo je smislio nekrst da se rodi,

Devijantnih misli, nasilničkih ruku,

Izopačenost da ga privlači i vodi,

Razne nastranosti da ga prate, vuku.

I nema ničega, svih dobara lišen;

Da li ko zavidi bednom bogatašu

U nasilju samo što biva uzvišen

I mirno ispija svih nedela čašu?

Zato Božja ruka nikad ne miruje

Štiteć slavu žene koja život stvara!

Svetim, dobrim delom čuda ostvaruje

Natopivši verom napaćene grudi.

Pred očima njenim nebo se otvara!

Zlo od pravde beži. Bog đavolu sudi!

                                 

BALADA  O  OPSTANKU

U ovom banalnom vremenu

Kada su mnoge vrednosti izgubile smisao

Muče me mnoge dileme

Ponekad mi se nametne misao

O umetnosti tako

Naravno u svakom pogledu

Ali se obično

Svede na muziku, film, pesmu, sliku samo

Onda se trgnem

Opomenem se

Nije li ljubav umetnost u pravom smislu

Da li voleti umemo i znamo

Čitala sam o ljubavima filigranskih nota

Ljubavima stoleća

Dobro, nema ih mnogo

One su prosto dar i nije potrebna umetnost da traju

Traju same od sebe

U njima je Božja lepota i čar

Problem je ona što prođe ko san

Brzinom zvezde padalice

Dok dlanom o dlan

Tu bi sada umetnost mogla stupiti na scenu

U teškoj ulozi bezizlaza

Dok sluša vapaj

Žene stradalnice

I

Kako tužno odzvanja ćutanje

Cvilljenje nečujnih uzdisaja

Odzvanjanje pritajenih otkucaji bila

U bujici prigušenog roptanja srca

U prikrivanju nevinosti

Nemoći

Dok jedna ljubav se gasi

I

Kako nečujno jeca duša

Dok guta hladne skamenjene suze

I pogled bledi u prazno njiše

Otvorenih ustiju u zapitanosti nemoj

Kako je mogla voleti nekoga

Punog sebe i sumnje

Dok je udarao o sopstveni ego

Ko leptirica o staklo omamljena svetlom noći

Ispraznih vijuga i praznih ruku

Da je prozrela na vreme

Njegovo traganje za sobom u bespuću

zamagljenog pogleda

da li bi ljubavi uopšte bilo

i da li bi izbegla muku...

i da li bi ovo

i da li bi ono

i sve bledi, pitanje se briše

mudra odluka u poslednjem trenutku

može se smatrati umetnošću

i nešto više

Nije poverovala pre svega

Da je manje vredno ljudsko biće od njega

I odbila je da se preda

I žrtva postane

Neće više dozvoliti da je život slama

Neustrašivo se suprostavila

Izašla iz tamne strane

Na svetlost dana

Nemajući heroja pored sebe

Odlučila je da to postane sama

Eto,

Razmišljajući tako

Zaključih, na žalost,

Da umetnost ne forsira samo lepotu

Najveća umetnost u ovom

Dvadeset prvom veku je upravo

Opstati u životu

OTKUD MU PRAVO

Volela ga je

Ozarena

Sva iznad sebe

I bilo joj je lepo

I ćutala

I slušala

I verovala slepo

A on

On joj ukrao osmeh

Otkud mu pravo

Bog joj je osmeh dao

Ukrao ga đavo

I promenilo se sve

Memla i tama

Očvoralo

Nerazmrsivo klupko

Steglo srce

Pored njega je

A sasvim sama

I još

Mnogo gore od toga

Neizgovorene reči

U molitvi vape

Zadihana duša ljubavi

Kao na krstu raspeće Hrista

Čeka u kovitlacu oluje

Tmina oblaka da

Zablista

STOP nasilju nad ŽENAMA

Strpljenje me napušta
Ja više nemam kud
Shvatam
Ne, ne želim shvatiti
Bilo je uzalud

Dokle razapeta na krstu
Ko Isus
Bože, dokle
Dokle stradanje
Golgota

Dokle ljubav je lepa
Samo dok se čeka
Dokle samo iskušenja
Dokle izdaleka

Neću više samo nagoveštaje
Hoću ono pravo
Ono što traje
Sat odbrojava
Više nema vremena
Nema dalje
Nemilosrdna svetlost se
Kida

Prosutu nadu vraćam
Oživljavam

Skupljam sve bitke
Sve poraze
Hrabro
U poslednjem trenutku
Okrećem list



STOP  nasilju  nad  ŽENAMA

1.

Žena...
Izvor života,
Skrovište
Sveta tajna
Svetlosno spasenje
Utočište
Istočmik ljubavi
Nadahnuće...

Pomera planine
Izmešta more
Sjedinjuje prošlo
I buduće

Temelj čovečnosti
Čuvstvo
Vaznesenje
Blagosloveno biće
Žena

2.

Žena...
Imala je svoju mladost
Svoje snove i vizije
Životne poglede

Nežna kao stih
Kao rima
Kao pesma

Sada se nikom ne osmehuje
Dogodile se nevolje
Radost je oteo onaj koga je
Volela
Tlačitelj zaljubljen u sebe

Dom joj više nije utočište

Strepi i strahuje
Drhti na svaki pokret i zvuk
I ćuti
Nevolje se nastavljaju
I nižu
Ćuti
Na kompromise i sujetu
Uzvraća ćutanjem

Pati
Kažu patnja je dobra za
Karakter
Možete misliti

Koleba se
Kako će saznati zašto joj je
Darovano živeti
Ako ne podigne glavu

U etar na sav glas
O svemu što muči i davi

Neće razumeti mnogi
Ali će shvatiti pravi
Samo je tako moguće
U svet njoj poveren

I večnost je prekratka
Da bi se propustio
Makar i jedan trenutak
Života