Još jedna
škura noć
u zagrjaju straja
Sumorni hod
na prstima
da bis ne probudi
Lomača nemira
ka olovno more
začinjeno
suzama
Forca duše slomjena
nemirima ranjena
Na mostu sna
ostavjena
ženo nevina
prozvana
iz guste tmine
ka grišnica
u šporke riči
spomenu ti ime
Školanoj do očaja
samo ti je
prijatelj vrime
nada ća bunca
u oblaku praznine svoje
da sutra
biće boje
Zavaravraš opet
srce svoje
Iz dana u dan
na kraju si
bezimene ulice pakla
skrivajući modro lice
iza mutna cakla
U njidrima mač
ladne oštrice
Oči tvoje ne lažu
ženo nevina
U tom bezdanu
sudbonosno zatvorena
za bijeg nespremna
U tebi
lome se putanje
zaborava i oprosta
A samo
samo si tila
biti voljena
ženo nevina
Nema komentara:
Objavi komentar