Ljiljana Gligorijević

Ž E N A                               2023.god

Sazdana od rebra, Adam joj život dade
nastala je tiho – da pati, muči, voli...
sebi i drugima jade zadade.

Nekada nečujna, smerna, krhka, blaga,
krotka k'o srna, slabašna, tanana...
k'o na violini struna.

A nekad odvažna, smela, ponosna,
silna, gorda i tako jaka,
k'o oganj vulkana... snaga džinovskih oblaka.

Žena je majka, sestra, kćer, ljubav, nečija draga –
ona je strepnja, ona je nada
koja ljudski rod brižljivo čuva,
mnoštvo malih života u svome skutu ljulja.

Smerno korača dignute glave
i kad joj breme života povija krhka leđa,
zna da oćuti, bude gorda
i kad je muški rod vređa.

Zavodnica zvonkoga glasa i nežne puti,
smelog pogleda, kože baršunastog sjaja
sa čežnjom, pohotom, strašću, željom...
lakoćom muška srca osvaja.

Iznedrila je ljubav, radost, sreću
strpljivo odgnala tugu,
ona je roditelj, borac, naučnik, lekar,
učitelj, drug, seljanka, radnica, majka...
širok je ženin krug.

Eva, Marija Deva, Majka Tereza,
Milva Ajnštajn, Kiri, Cetkin, Luksemburg,
Terješkova, Kristi, Kalas, Isidora, Desanka... žena,
a pre svega m a j k a.
To biće koje je iznedrilo svet,
u istom trenutku stamena, jaka –
nežni je povetarac, najlepši livadski cvet.

SUZA U OKU                            2022.god

Sreća i radost u oku blista,
dužica život u sebi krije,
strepnja i nada u njoj stanuju,
voljene svoje ona prikrije.

I tako traje smernost blaga,
sija i zari sve oko sebe,
al' pakost i grubost voljenog bića
utuli plamene željene sreće.

Suza u oku sada se nastani,
nema ni snage da s' oka krene,
tražila je ljubav od njega samo,
tople i smerne buduće dane.

Odluči ona da ipak kane,
da spere svu bol i mučninu,
poželi da istera strah i tminu,
upali svetlost i toplinu.

Zna suza da nade ima,
nadvladaće torturu i sramna htenja,
zaiskriće bljeskom kao radosnica,
vlasnici reći: Sada si srećna žena!

BILA JE,  VIŠE NIJE                    2021.god

 

Bila je lepa, mila i draga
života puna, čista kao rosa
krasila je stamenost i snaga,
grlila je garava, čarobna kosa.

Bila je lahor što proleće budi,
iskra i oganj prepun želja,
nežna violina što ljubav gudi,
zrak sunca optočen dugom veselja.

Bila je poput ptice u letu
njemu je ljubav trenom tkala,
zagrljajem hrlila svome detetu -
nikada ona nije posustala.

Više to nije, mori je tuga
samuje, strada i pati,
strepi od svog voljenog druga,
strahuje i čeka kada će da se vrati.

Više joj lice milo nije,
izborana je, svela, bez života,
suza za suzom lice joj mije
u trenu joj nesta živost i lepota.

Više ne misli, strah vlada,
svoj život njemu je dala...
Gde je pogrešila, kuda će sada?
Ona je skrhana starica postala.

TUGU JE KRILA                      2020.god

Bila je malada

o sreći snila,

osmeh svima darivala –

tugu je krila.

Svaka godina

njoj je nada bila

drhtala je često –

tugu je krila.

Vedrina je krasila,

ljude je srećnim činila,

bila im oslonac pravi –

tugu je krila.

Dani joj behu strepnja

sopstvene jade je tajila,

želela je radost –

tugu je krila.

Sada je starica,

izmučeno lice je skrila,

pita se zašto i kako... zna –

tugu je krila.

PRUŽI  MI   RUKU                   2019.god

Pruži mi ruku, ka meni kreni

otvori svoja usnula vrata

zagrli me, nežno dodirni

neka se ljubav oko nas hvata.

Pruži mi ruku, daj mi snagu

oteraj tugu što duši teži

voli me, čula dodirni

tuga od nas neka beži.

Pruži mi ruku, oslonac mi budi

posipaj stazu laticama sreće

stišći me, od zla čuvaj

toplina neka nam svakoga dana sleće.

Pruži mi ruku, nemire budi

dozovi čula samo za tebe

čuvaj me, podršku darivaj

gledaj me, privijaj stalno uz sebe.

Pruži mi ruku, budi mi lahor

ponesi kao vihor u carstvo snova

ljubi me, ljubi do beskonačnosti

sreća nek zarači, jer ja sam tvoja.

UVELA  RUŽA        2018. god

Pupoljak pravi ona je bila,

mirisna ruža prelepih boja

radost je širila, o sreći snila

bila je ponosna, smela i svoja.

Mladost joj krila nade dade,

lahorila je smelo, visoko

snovima se sva predala

kada je ugledala plavo oko.

I beše ona živoa puna,

ljubav je krasila njeno lice

treperila je u njoj ljubavi struna,

uzdizala se poput ptice.

Al’ život joj sreću brzo uze,

gorčina silno nad njom zavlada

prolivala je setne suze,

tužila je sred cvetnog sada.

Uvela ruža ona je postala

skrhana beše, izmučenog lica

sreća na drumu negde osta

bila je mlada, a već starica.

TO  JE  ŽENA     -2017.god

Žena – tanani cvetak mirisnog polja

ukras je doma i carstva sreće,

puna je nežnosti i strpljenja,

sa njom ljubav lakoćom sleće.

Žena – nudi nam nadu, širi toplinu

oslonac je ocu, majci, suprugu, kćeri i sinu,

veselje sa njom u kuću sleće,

sa njom se lepota u kući okreće.

Žena – ponekad tužna, neprihvaćena

često je očajna, setna i sama,

trpi ona i nasilja razna,

progoni je često životna tama.

Žena – istrajava, odupire se,

ponosno diže glavu i krhka leđa,

ne da se rukama hirovitim,

ne da da je muški rod vređa.

Žena – niska perli najfinijih osećanja

stvorena je da bude voljena,

nežna, tiha, smerna...

stvorena je da ne bude sama.

To i mnogo toga je ŽENA

spremna je na sve,

izazove mnoge trpi...

a ipak u svemu odmerena.

ŽENA – TANANA NIT, ČVRSTA SPONA        -2016.god.

Nastala tiho u Adamovoj seni

žena je jačala, stasala, plamtela

mnoge životne bitke bila

mnoštvo novih života podarila

i oko svog skuta svila.

Ona je nežna tanana nit

koja životne priče obilato tkaje,

krhka je i krotka,

naraštaje svoje neguje, čuva

i traje, traje, traje...

Naizgled slabašna

ona je snažna i jaka

čvrsta je spona, stamena je,

neustrašiva i gorda

poput div-junaka.

Često joj nasilnici, zlobnici

uskraćuju osnovna ljudska prava,

al' ona se ne da, diže glas

smela je, odvažna

sebe i svoju decu spašava.

Žena – tanana nit, čvrsta spona

vekovima opstaje, traje

zna da je život jedan, da vredi -

borbu za ženska i ljudska prava vodi

istrajna je, ne prestaje.

ŽIVOT  ŽENE      -2015.god

Korača žena u život smelo
puna je vere, ljubavi, nade,
brižna je, smerna...
ali često joj najdraži njen                                                                                                               slobodu pritiska, krade.

Pažnjom obavija topli dom
rukama svojim sreću spliće,
al' ovo ludo vreme
zavodi njenog dragog,
a on uništava njeno biće.

Voli ona sjaj ognjišta svoga
čeka sa čežnjom ljubav svoju
pa zato i kad je nasilan,
bezbrižan, na rečima težak
ona samo ćuti i skotrlja suzu koju.

Želi da živi, a on joj ne da
često je tužan, psovke se čuju -
one su teške, bezobrazne
guše je, plaše
i dušu truju.

Pita se gde je njen život sada,
šta beše radost, ljubav i sreća
drhti sama u tamnoj noći
i strepi, jer zna da će on
kao i uvek pijan doći.

I tako u tami
od nekud joj glas stiže
i reče šapatom nežnim:
-    Ne boj se mila                                                                                                                                     za tebe spas stiže!

Protrlja oči, misli da sneva,
al' nije tako glas se i dalje čuje
nastavlja šapat:
-    Nasilje nad tobom prestaće draga,
     digni glas, još si mlada!

Žena ustaje, hrabrost joj jača
i ona evo smelo korača,
rećiće sebi da sve je greška
zna da će borba za njena prava
biti opora, teška.

Rećiće draganu svome
i nasilnicima svima:
-    STOP NASILJU NAD ŽENAMA,
     one daju život,
     život se sa njima prima!