Ljubav. Sreća.
Radost porodice.
Deca mala. Nada još veća.
Dve nasmejane srećice.
Tišina. Spokoj. Mir.
Ima li za tugu mesta?
Odjednom nastade krvavi pir.
Vlada nespokoj.
Čuje se prasak,
Čuje se plač.
Jecaju deca, cvili žena.
Nema više njene lepote,
Nastaje tuga, hiljade mana.
Vapaj povrijeđene žene,
Vrisak slomljenog srca.
Ruka se digla na nežan lik,
A duša nemoćno grca.
U tati se rađa ljutit čovek,
Mama uzima decu u krilo.
Pst, pst, za tišinu majka moli
Da se bes u ocu zajenjava.
Miluje majčina nežna ruka,
udara otac milosti nema,
čuje se samo strašna buka,
dok ceo grad sneva i drema.
Tata ne daj da ljutit čovek dođe,
Bit ću mnogo dobra, moli ga dete kao mačić,
Neću izustiti ne reč, sve će da prođe,
Zagrli nas jako, zagrli nas jače.
Bes vlada na licu tate,
Tu je u tatinom dahu, na tatinom licu.
U grlu. U vratu .U šakama. U nogama.
Svuda ga opseda bes. Svi to vide.
Svi to primećuju. Svi.
Osim tate.
Soba se napinje do zidova.
Čak i plafon zadržava dah.
Stani sotono ljudska.
Stani jer to je samo žena.
Zar je čovek prestao da voli ženu?
Zar je prestao da voli decu?
Hoće li jutro biti lepše?
Hoće li sutra biti bolje?
Smeha više nema.
Ranjena je duša.
Svuda vlada samo tuga.
A snaga umorna drema.
Okreću se i odlaze zauvek,
Nemaju kud, nemaju gde.
Odlaze u nadi da će biti sreće
I da čoveka koji im je uništio život,
Više videti nikada neće.
Nema komentara:
Objavi komentar