Boban Paunović

OD'ZIV ANĐELA              2018.god

K'o poslednja žena,na ovom si svetu,

korak jedan napred, a sa dva se vraćaš;

ulična ti svetlost prijanja u oči,

o,kakve i čije grehe noćas plaćaš?...

U naručju držiš uspavanu bebu

obrazima greješ to maleno biće;

i svoj uzdah pustaš s' molitvom ka nebu,

dok usnama topliš,promrzle prstiće.

U grlu tvome,reči se guše,

prepuna straha,boli i jada;

zvala si anđele...i oni čuše,

da malen život,nosiš sred grada!...

Dok hodaš po mraku,san na dečije oči,

boje kao zlato rastopljeno sliva;

anđeo u trenu,kao vitez kroči,

raskošnim se glasom...evo odaziva.

Svo sam vreme tuk'o svoje grudi gore,

od kada kroz vapaj,začuh tebe Ženu!...

čast nebeska moja i srce se bore,

a krila mi vrela...kao u plamenu.

Hodaj sada smelo,ali bez pokliča,

nek nebeski plam vas,celim putem drži;

za reč moju datu,ceo svet nek' priča

i kako sve Žena,može da izdrži!...

I seti se uvek,Svete majke moje,

koja svako čedo,celim srcem ljubi!...

zato hrabra budi,stegni srce svoje,

imaš svoje čedo,duh nikad ne gubi!.

KRICI                                    2017.god

K'o poslednji spomen,čovekovih dana,

linije svog srca,ispisujem sada;

i dok ženske krike,čujem sa svih strana,

duša mi od tuge,k'o u ponor pada.

Umesto da bude,al' voljena nije,

na nasilje stalno,njena duša sluti;

od ljubavi tugu,sakriva veštije,

o,zašto zbog toga i nebo sad ćuti?...

Modrice na licu,ispod podočnjaka,

potvrđuju samo,događaj od juče;

i zato vam kažem,nek zapamti svaka,

,,Žena se ni prekim,pogledom ne tuče!".

Nasilje se isto,k'o ljubav ne ćuti,

ne,dovoljni nisu samo vaši krici;

ne dajte da strah vam,umove pomuti...

kažem: Ženi,majci,sestri,ljubavnici!.

DANAS ZA SUTRA...   2015.god

Vidi,gde slova od bola plaču,

na ovom apelnom,Lidinom blogu:

i hoćeš li moći nepravdu da praštaš,

sve ono nikad što ja ne mogu.

Nije ti ovo,vesela brate,

pesma ko voda kad poteče:

večna je molitva ženama što pate,

svim koje nasilje,ko rana peče.

Znam,nećeš moći pogled da skreneš

sa bolnih slova u drugu stranu:

i probaj molitvom ti da spomeneš,

a sva nasilja zauvek prestanu!.

Noćas je neka,budnoga oka,

vukla svu tugu ko ispod plašta:

a ljubav joj je ko more duboka,

ne,to se nikad...nikad ne prašta.

I volela je na hiljade puta,

sa dušom anđela bliska stvorenja:

sada je evo,sa vetrom luta,

trnovom stazom poniženja...

Za svaku ženu,za njenu sreću,

kriknimo slovom silnije jače,

ni ja se moliti prestati neću,

a možda zbog toga i Gospod plače?

Jedini spas je u ovoj noći,

jer tuga tu je,još ispod kože:

za bolje dane koji ce doći,

ti svakoj ženi pomozi Bože!.