Srba Takić

DŽABA SU DROBILE BABE              2023.god

Babe su drobile stalno,
solile tetke i ujne,
pomogli tek su mi malo
recepti njihove kujne.

Pričale večno šta ne smem,
preljuto, gorko i vruće,
da je po njihovom bilo
izašla ne bih iz kuće.

Saveti začini tek su,
čorbi što sudbina skuva,
niko spasiti neće
onog što sam se ne čuva.

Zato ja ne shvatam često
vredi li tolika drama,
poklopce sudova svojih
volim da otklapam sama.

***

Pesnik te moli da vatra,
žar što je mladosti budi,
ne sputa da pređeš putem
kud prošli su mnogi ljudi.

Ne moraš zaprška biti,
nezrela, uz svako jelo,
poslušaj brižne kojim je
gorčalo, ljutilo, vrelo.

PITANJA ZALUDNA NISU                   2022.god

Čiji bi bili dani
i ova suza duboka,
osmeha tvoga da nije
da nije tvoga oka.

Sa kim bih delio vreme,
koju bih svojom zvao,
tebe da imao nisam,
da nisam tebi se dao.

Kome bih nudio snove
zbilja kad bi da vara,
s kim bih plovio rađe
da nema tvoga žara.

Čemu zaludna briga,
pitanja duga niska,
u meni kad si toliko
kad si tako mi bliska.

PESMA OD JEDA                     2021.god

Još nisam čuo poučog retka,
ni od potomka, a ni od pretka,
pa bih da pesmom temu nametnem
da tajnu već jednom odgonetnem:

Kakav to bes u čoveku leži,
kad može na dete da zareži?
Zašto na dete podiže ruku,
pa svome jadu dodaje bruku?

Dete, maslačak što radosno leti,
nit' koga vređa, nit' kome preti,
igra je jedino što ono ume,
svakome veruje, svakog razume.

I ond dođe bolestan neko
(ne znam kako bih drukčije rek'o,
ni da l' postoji drugačije ime
za onog koji dete ošine) –

Slomi maslačku želju za letom,
uveže strah nad svakim kreketom,
zamuti pogled suzom što traje,
uzima sve, a ništa ne daje!

Snaga se samo ravnim meri,
ili sa jačim, ako se želi,
a ne da slabog, kome još trebaš,
umesto osmehom, šamarom vrebaš.

To nije snaga, već to je beda,
da onog što te ljubavlju gleda
vežeš u lance vlastitog jada,
zbog tvoje bolesti da dete strada!

KAD SNOVI OTVORE DVERI         2020.god
 
Kad želji se privije veče
i snovi otvore dveri,
ka tebi krenu sve misli,
ko lati kad proleće seli.
 
Svo nebo se išara nadom,
čekanju strpljenje doda,
zvezdama, sestrama tihim
tajnu bi rado da oda.
 
Svi oblaci i magle guste,
tog trena i da postoje,
prepreka ne mogu biti
već tu su tek da nas spoje.
 
Dašak li osetiš, drhtaj,
osmeh ti sudbina šalje,
ljubavlju čistom te grlim,
ma koliko da si dalje.
 

DA LI BI LJUBAVI BILO             2019.god

Da li bi potekle rime,

ko nada moja što teče,

da čekanja nije bilo,

da plakalo  nije veče. 

Da l' bi u bašti od želja

iznikli lepši mi snovi,

od ovih kojima srce žudno

ka tebi plovi.

Priča o tebi da nema

zar bi i pesme bilo,

bez tuge samoće pune

zar bi se jače snilo.

I da l' bi dan što se budi

znao tako da sija,

da prosjala s tobom nije

ljubav što gnezdo svija.

TEK KAD JESI             2018.god

Kako suncu da objasnim sebe,

kad ni sebe ja nemam bez tebe.

Kako sebi da objasnim sunce

kad ga nema, tek kroz tvoje lice.

Kad izgreje, a tebe mi nije,

kako može da mi je milije.

Kada zađeš za goru, za vodu,

tad proklinjem nebo i slobodu.

Kada tu si, a kao da nisi,

o koncu mi dan sunčani visi.

Tek kad jesi, i uz mene sva si,

zdravo danče, zvezdo zdravo da si.

NEOSTVARENI SAN                 2017.god

Sanjam, kroz pijanstva muk,

kako će jednom ući žena

(Bože, ne poznajem taj zvuk) -

brižno mi pokriti ramena,

oprati svih prošlih dana naslage,

okaditi kuću svojom vedrinom,

po sobama useliti poglede blage,

i reći mirno, al svom silinom:

„Izvinite, takvog ovde nema,

ovde živi moj uzorni suprug,

ručali smo, prilegao je da odrema.

Ne voli on da popije, tek je dobar drug,

mora da ste zamenili adrese,

i takve stvari znaju da se dese“!

KROZ  ZIDOVE              2015.god

Kroz zidove od mukline
tražim neke pukotine,
izgovaram reči rušne,                                                                                                                  po savesti da ti šušne
i prozbori bolnom nadom,
moja želja, što bi kradom
to ćutanje da preseče,
da ti kaže da je preče
od ponosa i gordosti,
i te male zluradosti,
da se oblak od nevolja
otkotrlja preko dolja.

Ko sad greši, zar je bitno,
vreme teče neumitno,
i ne čeka da nas spase
ako nam se vatre gase.
Zarobljenim u sujeti
duša bolna sama preti,
zatvori li kapak svesti
može, hladno, bez obesti,
da oduva dane prošle,
struje sreće dobrodošle,
što venama još dobuju,
ne bi da se odboluju.

Dok ne mrkne u pameti,
dok možemo odoleti,
zagledajmo se u zene,
prihvatimo svoje mene,
samo nemoj da me mučiš,
samo nemoj da me mučiš.
Ljudi nisu ko drveće
što granama tek klepeće,
sudara se, njime grli,
kobajagi drugom hrli,
a srca im ispod goda,
zarobljena na dnu voda.

Isplivajmo iz tog mraka,
preča nam je i reč mlaka,
zatrpajmo sve bunare,
zagrobimo priče stare,
ove moje ruke vrle
opet bi te da zagrle.
Tako malo sad nam treba,
možda blagi celov s neba,                                                                            
il tvoj osmeh, pogled blagi,                                                                                                          pogledaj me cvete dragi.