Slavica Klein

ŽIVOT PIŠE DA VRATI                      2022.god

Hoću, neću.
iza vrata mi kaplje,
sliva mi se niz kičmu a
svoje meso se ne jede!
Čutiš, voliš
još više tuga mi dušu topi
a reči nerazumne,
one tople za tebe neželjene.
Ja kao ja...
Kriva i sve kriva.
Zapamti život piše da vrati.
Gledam Rtanj u magli
a bol ide prema tebi,
neću da je zaustavim...
mora da osetiš da bi me razumela
kako mi sipaš so na ranu.
Koje svitanje i koji mrak
biće zadnji sa tom brigom
i jaukom.

NOVA JA ROĐENA            2021.god


Koraci se moji čuju,
оdlazim.
Bez zagrljaja, poljupca,
stiska ruke...
Sa onoga sveta tek vraćena
bez prošlih sećanja...

Sada druga, zasanjana
ljubavi puna...
Nova ja rođena!

Prošlost više me ne zanima!
Tugu neću dva puta da slušam!

Moja nada postoji u ostvarenju.
Žalost, greške, neostvareni snovi -
ostavljeno je drugima, radi iskustva...

Vidiš li budućnost?
Tamo sam krupnim korakom u ponoć krenula
Tamo daleko, gde u zoru voleću prvi put sebe!!!


ZAGRLJAJ ZEMALJSKOG DETETA    2020.god

Visinom alpskog koraka,
pustošima sivog
zamagljenog vrha,
i poglеdom snеžnim
u lеt mladog jastrеba,

ostavih trag... Dobrotu.
 
Molim suncе da obasja
lеpotu plavog neba
Molim drvo, vеtrom polomljеno,
da oprosti...
 
I svе lеpotе alpskih planina molim,
da podvuku crtu...
Da prihvatе tajnе
godinama sakrivanе,
i zagrljaj zеmaljskog dеtеta.
 
Pružam rukе
i grlim tu vеliku srеću,
okačenu na osеdlanom sunčеvom zraku
i slеdеći korak grlim,
jеr nеma nazad..

 

LJUBAV I MRŽNJA                      2018.god

(Stop nasilju)

Sećam se...

Nekada ponosna na tebe,

životnog saputnika.

Onda... suze mi prekrile lice...

sećanja bolna uvek nepozvana dolaze...

Kada si te proklete noći došao pijan.

Kada si pustio ruku tešku na mene.

A doskora si pričao kako me voliš!

Bol u grudima, ranjeno srce,

tragovi modrica...

Bez razloga...

Ćutanjem sam se branila

i ponekad na pitanja tvoja

odobravala, sva uplašena, glavom...

U krevetiću bio je razlog!

Ti nisi čuo molitvu njegovu

- da ne povređuješ mu majku...

Drogiran, pijan,

milovao mi uplašeno, modro telo.

Nemoćna, proklinjala sebe ,

plakala, molila...

Ti - užvao si.

Moradoh biti pokorna žena.

Dobra.Ućutkana.

Dan po dan - godine, prošlo je vreme,

prolazila nada,

ljubav i mržnja još uvek su sada...

Boga molim, po navici, da sve to prekine!!!

Stop!

LJUBAV I MRŽNJA                       2017.god

Te noći, u sobi prigušenog
svetla,
odjednom, suze mi nakvasiše
lice.
Nekada sam bila ponosna na
tebe
jer smo dobrotu zajedno delili.

Sećanja su mi bolna,
još uvek nepozvana dolaze.
Te proklete noći si došao pijan,
i ja sam jasno u ogledalu videla
trag tvoje ruke na mom obrazu.

S bolom u grudima, slomljenog
srca,
i nekoliko modrica, ćutnjom
sam se branila.
Ponekad, na pitanja tvoja,
klimnula bih glavom uplašena.
U krevetiću je bio zalog naše
ljubavi.
Ti nisi čuo molitvu njegovu,
Molio je da mu ne diraš majku.

Rekao si da me voliš.
Pijan si milovao moje uplašeno
telo.
Nemoćna, puna modrica,
proklinjala sam sebe,
plakala sam, molila,
mrzela te beskrajno.

Ti si uživao u mom telu,
Rekao si da ćeš me uvek voleti,
da moram voditi ljubav s tobom.
A moja osećanja - nebitna.

Dan za danom izmiče. Prolazi
vreme,
Ljubav, mržnja i bolna sećanja,
a u meni samo odzvanjaju reči:

"Neka se ovo nikad nikom ne
ponovi."



ŽIVI AKO SMEŠ                  2016.god

Gle, posta drvo,
oskrnaviše me
- isekli na pola,
a hoću da dišem
da živim...

A kako???
Hoću li uspeti?!
Snagu gubim,
a volje za jedan tren.

Pustila bi grane
da olistam,
ptica na nju da sleti...

Prete mi...
Iz korena žele
išćupati...
Jaći su...
ŽIVI AKO SMEŠ,
jer svakako mi je mreti...



TO SAM JA                   2016.god

To sam ja, da, baš ta žena .
Pomalo čudna, pomalo setna.
Kao oblak nekad crna,
a nekad i bela.

Izgubila volju, ljubav i svoje sne.

A opet kao feniks se dignem
iz pepela....

Živim ...hoću i moram.

Nada nikad ne sme da mre ...
Zato priznajem, kažem sebi i svima
...DOSTA…

Udarcem od sto označavam kraj
bolu i patnji...
od sad bit će kako moje srce shvati.

Kao trava ću uvek da ničem i kao cvet
za oko da žarim
samo da sebi ugodim....jer to sam ja,
majka, žena dama svega dostojna



ŽIVOT MI NA LICU PIŠE                 2015.god

Odavno je na mom licu
život napisao stihove,
umetnuo u oči
suze radosnice
i suze tuge,
pa ih sjedinio.

Onda je čuvao
da se duh ne pobuni,
stavio ga u kavez
pod ključ.
I nije čudno što glumom
pod maskom krijem lice.

Pa zaigram rulet sudbine
Spokojno čekajući
na zaborav i prošlost.
Jer ja sam ipak za mir i tišinu
dok čitam s'lica šta trebam obrisati...

Možda, još jedan stih o njemu!