Srećko Aleksić

PORTRET FELIKSOVE SLIKE             2023.god

Na golim dodirima prevoja
Portret Feliksove slike,
Krv u očima crvenog meseca
I šaka slomljena na stolu dočeka;
Dok me gaziš blatnjavim nogama.

Nemoj molim te nek bude tiše-
Deca su već odavno zaspala.
A mene boli stara rana od ležanja
Pored kreveta skrhana bolom,
Dok me udaraš pesnicom uza zid.

I sve se dešava brzo i bez porote
Nemam snage da se spasim-
Volim samo svoje sitne greške,
Modrice i crvene podlive na licu
Dok krv cveta i cvet krvari na zidu.

Odavno sebe ne poznajem dovoljno
Zadojen ljubavnom mržnjom lutaš,
U hodnicima plavetne tame i smrti-
Dok se Svet vrti na točku od nasilja
Tako Feliks priča sa svojim devojkama.

I kako da shvatim da mi nedostaješ
U moru laži za izgubljene ljude i gradove,
Kada srce traži samo malo iskrene ljubavi.
Gde da nađem parče neba u srcu svoje kuće
Modrice i crvene pesnice na umornom licu,
Kriju portret jedne uplakane slike razgovora.

MIRISI KRVI PO ZIDU                    2022.god

Kaži zašto laž boli
na ožiljku lica i suza;
kada nasilnik pali cigaretu,
nad nevinim očima devojke.
Ne volim surovost reči,
ni strah u zubima okova
moja je ljubav opora;
i lako se rastvara u vodi.
Kaži zašto šamar boli,
u četiri hladna zida samoće
kada ptica ne zna da peva;
slomljenih krila u kavezu.
Tu nema pravde ni ljubavi
kada ruka dželata proradi,
strah zavlada u lomljive kosti,
onim istim bolom i krikom,
kao kada se majka poradjala;
i rodila sina nasilnika porodice.
Mrak je svezao oči žrtve-
vreme je spori sudija pravde,
koji kuca na naše zlostavljanje;
mirisima sveže krvi po zidu .
Ne volim surovost reči
Što dolaze od prijatelja,
Laž kao mamac utešitelja
Mirisima krvi po zidu.

U OVOM GRADU   2021.god

U ovom gradu nema tišine
Nad usnama od mesečine,
Osećam da me više ne voliš.

U ovom gradu pesme nestaju
Po koja suza nosi novo pamćenje,
Ruka kao pesnica lomi kosti sećanju.

U ovom gradu jesenje ruže mirišu
Na sve ono što sam davno izgubio
Lepu reč nad strahom čiste opomene.

U ovom gradu je svaki čovek nasilnik
Pred ogledalom nove žrtve ucveljene,
Padaju reči kao šamari na ljubavnom vetru.
Ti patiš u svom bolnom srcu za šaputanje.

Molim te, ostani sa mnom još ovaj put
Ponesi ugaslu sveću i limun žut-
Da miriše soba od mog postojanja,
Nestaju životi, ostaju ožiljci traganja.

OTKINUTE LATICE CVETA         2020.god
 
Na porubu devojačkih usana
stojiš zakačena na reveru -
udajom za svog velikog nasilnika
sama i ostavljena patiš noćima.
 
Ko te iščupa iz cvetova korenja
ti Ružo, nevina i mlada uteha;
za stolom naručena reč ljubavi
otikunitim laticama svoga bola.
 
Zar muška ruka zna da tuče
to nežno lice u rosi cvetova;
kapljice sreće na srcu očeva,
uteho požude u noći crnih vukova.
 
Ostaješ večno sama u četiri zida
dok tama prikriva zatvorena vrata;
tvoja je sudba kao planina velika,
miriše cvet krvav od svog stida.
 
U suzi ucveljene majke što te je rodila
bez igde ikoga svoga, pomoć tražila,
muška je ruka batine sve donela;
vučija ćud pod dno kamene gore.
 
Otkinute latice čarobnoga cveta
što zamirišaše na kraj sveta -
jednom porukom muškom rodu:
daj te samo ljubav za našu Slobodu!

 

OŽILJAK  VREMENA            2018.god

Kaži zašto laž boli

na ožiljku lepog lica?

Kada ubica pali cigaretu

i baca šamar pod noge,

ne volim surovost reči-

nasilje nad nevinom zorom;

u potaji crne nevidljive šume.

Moja je ljubav kao Ramondin cvet,

nežna i opora u zagrljaju noći

poklanjam je nesebično svima,

dok vatre i žara ima u nedogled.

Kaži zašto Jesen boli iznova,

ptica ne zna da peva bez ljubavi

ubili smo lepotu našeg življenja;

led gutamo u pesnici slomljene šake,

iz ožiljka vremena nastaje suza u oku.

Ljubav se radja u srcima verenih;

nasilje nema više nikakvog smisla,

zaustavili smo budilnik našeg vremena;

vreme je da se poljubimo, i da cvet prolista.

Na dlanu božanske snage i nesebične sreće!

SLOMLJENA KRILA           2017.god

Kroz muk vetra

u očima sveta

podmukli mrak

prekriva oči.

Duboko u tami

vapaj se čuje

kroz stakleno zvono..

tišina nebeska nastaje

pucanj kroz vidik

prazni se cev gvoždja

na orozu vetra

prasak bljeska

sa očima žrtve

traže pomoć

slomljenih krila.

Dok jastreb nadleće

kandžama smrti

drskost je pitati:

ima li previše stida?

Da nogom gazim

čekićem okovanu

sliku...tužnog ptića...

nevine žrtve...bliskosti!

TRAGANJE U BEZDANU              2016.god

Vidim sitnu krv

sa obraza čela

hladna čvoruga

modrica -bela

Obliveno lice

nežne devojčice

tri prosuta šamara u lice.

Stop. Zaustavi vreme,

deo u mene pretvori

u bezdanu tuge

ruše se snovi, tumaraju

reči prošlosti na vetru.

udahni gologlav vazduh

prosut po svetu...nasilnih.

Vidim veliku ranu

u duši koja mnogo boli,

stide se oči jada i čemera.

Ustani i zauvek pokaži

da ruka nije iz pakla napravljena

da sa njom kosiš suze devojačke.

Stop!Zaustavi vreme, deo u mene

pretvori u sigurnu kuću.Neka

moje pesničko telo klekne

iz lanaca ponese svet ljubavi.

Tusam, tragam, u bezdanu noći.

Zagrli me ...da izdržim do kraja

sa vama pokajnicama sveta.

UŽARENI KORAK           2015.god

Tebe što gledam
U kutku moje sobe
Otečenog lica i nozdrva
Ti si deo tela i otpora.
Gasim nezasitu snagu
Ludom heroju batina
Budi deo mene i kutka plastična lutka
Što jasno o nasilju govori!
Drhtim kao prut u noći
Dok mesec gasi stope
Licemernog jahača apokalipse
Užareni korak na oca mi liči
Što majku je tukao pre mog rođenja.
Zato i ne verujem ljudima nego vukovima
Lomim rime iskrivljenog smisla
Zaljubljen u prošlost i oštre zime
Sedim u kući narušenog smisla?
Užarenog koraka od batine i lista
Prevrnute stare hartije čitulja!