MRVICA
Zgazićeš me?
Nisam
mrvica!
Ogrćem plašt
od vetra,
polećem put
oblaka.
Nebo
nadamnom,
zemlja
tvrda,
korak ti
težak.
I ne dam da
me zgaziš!
Mrvica
nisam!
A PRAZNIK JE...
Još jedan praznik,
tamna soba,
na zidu stari
kuca sat.
Kao da se
u svakom uglu
zarobljen krije
sanak lak.
Sedi starica,
na krilu ruke,
niz obraz po neka
suza pobegne.
A praznik je,
a mirna soba,
iz grudi samo
uzdah odjekne.
Pogled odluta,
miluje stvari,
napolju odzvanja
muzika, smeh.
A praznik je,
a soba tiha.
Tu kao da je
i radost greh.
Na stolu tacna
puna kolača,
kraj nje je čaša
crvenog vina,
a soba pusta,
a praznik je.
Starica sedi,
čak i ne sluša
daleki odjek
kasnog šetača.
I tu je nekad
odzvanj’o smeh
i tu se nekad
skupljao svet,
kucale čaše,
jelo i pilo.
Tako je nekada
i ovde bilo.
Još jedan praznik,
mračna soba,
a ona sedi,
na krilu ruke,
kao da nikada
ustala ne bi,
i ništa više
u sobi nema.
Na zidu stari
sat drema,
a u daljni
obzorje bledi.
(Nasilje nad ženama predstavlja i ostavljena starica...)
Nema komentara:
Objavi komentar