Sanja Mančić

DOVOLJNO DALEKO          2025.god

U kom se kutku sutona budim
dok te ne zovem i ne ljubim
koliko te kunem ne razumem
zašto ne trebam ja da ti sudim?

Mene si ljubio i ubio
mene si skidao i kidao
mene si kleo i ,,voleo"
mene zaveo i razveo.

Evo,da te jednom spomenem
po dobru zlo se uvek u belo obuče
dobro si otišao, bezbolno si prošao
kad zlo sazri u bol se presvuče.

Znaš li da živo telo od duše ne rastavljam
samo da budem dovoljno daleko
vidiš li da se sa sobom sastavljam,
kao mrtvo meso ti si me posek'o!

Trudim se da ispod pokriva ničem
nova iznova svejedno je,
da živim ili da umrem
dok tebe bol razotkriva.

Da ne poželim da se rodiš
da te ne uvijam u čemer i jed
da se od bruke i muke odrodim
od tebe sam bežala pod nož i pod led.

Samo nek mi zadrhti ruka
samo da mi zaigra oko
da te živog ne zakopam
dovoljno daleko, dovoljno duboko!

KRVAVO PLAVA                          2024.god

Ne vidim nebo,
ne vidim sunce slepa od bola
ne čujem srce
ne vidim stazu ni put predamnom
ne vidim sutra damar je zamro.
Ne znam ni kako ne znam
ni kuda od svih tih čuda muti se razum
ne, nisam luda.
Samo ne umem sav čemer da svarim
i bezočno zauvek da nestanem
zašto na meni sve tvoje laži
kada ću živa prestati da umirem?
Kako i kome iz ovog pakla
sto puta sam ustala
sto put se spotakla,
ja tudjom ulicom u svojim cipelama
ni napred ni nazad
ne umem da krenem.
Molim te tiho,
preklinjem slikom bledom i starom
sa svojim pravom.
Evo ti kršteni list i ime
evo ti narikače bez stiha i rime
piše li negde datuma prišt
piše li negde moje ime
i kad smrt dolazi po smrtovni list?
Ako ne piše pusti da živim
da usput odsanjam male sne,
mirna da se probudim i nemirna umirim,
neznanim drumom da krenem.
Svim neznanim i znanim
da se sklonim zavek u neznane bezdane
i krivine skrenem
i budem zaboravljena u trenu
zanavek da se nikad više i ne spomenem.
I da ne listam kroz usahle grane
da ne bojim zoru u krvavo plavu
da se ne pokorim ni tebi zlotvoru
da se suncem mijem u poslednje dane.

VAŽNO, NEVAŽNO           2023.god

Vrisak mi je zanemeo 

suza mi je presušila 

tuga me je skamenila 

ruka ti se osušila. 

Sećanje me tiho seća 

ne brišu se ničim muke 

stara bol je dvaput veća 

samo bole znane ruke. 

Još me budi hladan znoj 

i srce mi kuca snažno 

dok me budi očaj moj 

sve je važno sad nevažno. 

I ima me, tu gde nisam 

i nestajem dok još dišem 

bespomoćnost vuče danas 

čime juče da izbrišem? 

Boli šamar kao podsmeh 

boli obraz koji bridi 

bujica dok nosi osmeh 

nemoć boli jer se stidi. 

Evo sam živa i nemam oprost 

evo sam nema, jecaj se ledi 

pogled na tebe kao u grlu 

kost sećanje, većanje ... 

I sada sve bi, isto i tebi!

IZA DUGE             2022.god 

Ne pitaj gde mi se misli viju 

ni gde se suze odbegle kriju 

dok pogled skrivam od sveta i neba,ne pitaj 

Moram..Znam da ne treba! 

Ne pitaj što se retko smešim 

ne mogu šire i češće od tuge 

i ne znam kako da se straha rešim 

da krenem bez oblaka tamo iza duge.. 

Ipak ti hvala što si stao 

što si mi ruku ko' čovek dao 

što me pogledom hrabriš i tešiš, 

hvala ti,ne smem dalje da grešim... 

Prvi je korak klimav i težak 

ipak sam krenula putem novim 

sigurno,hrabro uz tvoju ruku žurim 

životu,da ga zavolim. 

Treba mi vazduh, treba mi osmeh 

dan bez suza i bez nemoći 

treba mi zagrljaj kao lek 

i novo jutro u novoj odluci. 

Danu da se obradujem 

i živom se osetim 

za šansu da zahvalim 

i da se pomolim. 

Hvala ti Gospode živa sam 

i život opet umem da volim!

UZDAH NA MAH                              2021.god

Kad imaš srmu i imaš žicu 

mirnu ulicu i stranputicu, 

kad vezeš Sunce tananim zlatom 

do pojasa stojiš umazan blatom. 

Da li je daleko dovoljno blizu 

I da li zaista kad laju ne grizu, 

ako vedar dan oblak zaseni 

umire li leto s’rodjenjem jeseni? 

Kad Dunav poraste do oblaka 

i krošnja razlista gde zrak ne zablista 

da li se budimo ili tek sanjamo 

dajemo li sve kada poklanjamo ? 

Zar zora svanjava, gde se dani mrače 

fino odćuti ne umeš da lažeš 

namigni oblacima da se ne oblače 

za pojas zadeni pre nego mi kažeš. 

Jer nije za dan ta iz duše tmina 

I nije pesma sve što je rima 

odzvanja preko ramena daleko 

kao puzavica penje se eho. 

Jesen sred stare prestonice 

višlja od neba šira od ravnice 

podesi srce i korak ko' sat

 ne slušaj tudjih koraka bat. 

To što leluja samo je varka 

čine se poznati obrisi na čas 

nije to otac, nije ni majka 

ni davno otišo’ za životom brat . 

Samo još jedan uzdah na mah. 

Ne gledaj ispred, nije po krvi 

ne gledaj iza nije po mleku 

ne pitaj se ko je zaseko’ prvi 

ovo što je zrilo, ostaće u veku . 

Zahvati alve i orasnice u šake 

koliko stane nasumice 

nisam mirnija puna sam stihija 

ni duša nije prestala da sanja. 

Samo je moja senka tamnija 

i ruka mirnija dok otpozdravlja 

zato me jesen, jer zna da ne smem 

strpljivo stavlja kraj svog uzglavlja.

AKO                         2020.god

Ako posle ove smrti

ponovo se rodim,

u bolu i krvi

ako se zalečim

od ove bolesti neizlečive

od ove rane nesrasle,

Od uboja i uboda

od podsmeha i osmeha

neću kroz vetar ni da zaječim!

Dok se kao pupoljak štiti

ovo srce kao list krti

za one dane kasno presečene

nigde me slabe neće biti,

ni ispričane ni dorečene.

Ako se rodim posle ove smrti

živeću bez sećanja

na slomljene dane

zalečena sa malo preostalog daha

zašiću rane na razlistale grane.

Bez pitanja izraslog iz straha

na dana par, samo za zdravicu

bez pronadjenih odgovora

dočeka za odlazak,

popravka biće gora nego kvar

za majku i svu bezsuznu decu

platiću pir za tvoj očaj.

Nemoj se mojim bolom pokriti

ne čujem kritike, ne marim za osude

samo se svojom nemošću zaštiti

i u svoju bedost se obuci

samo se svojom očajem okiti.

svaki je početak tek rodjeni kraj.

Ne žali, ne haj!

Bilo je to samoubistvo iz odbrane

kao što je bio život iz nehata

uvek sam bila slabo vidljiva

sada se jogunim u sebi

utisak o meni

Smešna i porozna- poklon tebi!

U sredini zamišljene membrane

jednosmerna mi je ostala ulica

za pogrešne prolaze kroz zaustavljene pravce.

Mamac i lanac,laž neprolazna,

istina biva tek kad ispliva

dok rdja grize ostavljene krize

stojim na tronu neznanog heroja.

Gorda na ostacima bilborda

nemušto glasna,nimalo stidljiva

jesam li jasna,hordo bezobrazna?

Okružena svetlIma tudjih lampiona,

i ispod kapaka nestvarno vidljiva

odneću titulu posmrtnog heroja,

tu gde uvenuh opora i slasna

sred bašte niklih prkosa i šeboja.

Tebi na obraz ,pošteni nalazaču

medju gomilom dobrih lažova.

Niti za pohvalu niti na čast

ni za oprost ni za spas

ili je tudja od tvoje bolja

sakriveno delo i utišan glas,

manja je sramota i manja nevolja?

SASVIM OBIČNO VEČE          2019.god

Kao zgužvana nadlanica,

u uglu usana sukrvica

kao obraz koji peče

tako se tvoji kompleksi leče.

Usred smeha povišen ton

i pogled koji na pola seče

razbijen tanjir,prevrnut sto

i jedno sasvim obično veče.

Izgubljen osmeh,stisnute šake

više ne mogu, ni tako s’nogu

da dvorim dok se ne umorim

da se slažem dok ne sagorim.

Molim , izvoli, reci šta treba

tu sam da poslušam i poslužim

za bačen pogled i parče hleba

obe ruke u otrov da umočim.

Ti da pomisliš,ja da uradim

ti da poželiš ja da stvorim

bez lica kraj licemera

ni da se borim ni da zamolim.

Sve što je lepo,nazivaš svojim

gazda si vazda,gospodar nama

i kad me razboliš brzo prebolim

sva se tuga zove imenom tvojim.

DA MI OSMEH RAZUMEŠ                   2018.god

Ako ne znaš kako, pogledaj u mene

sve izdržim lako u hodu dok trepnem

al ja trepćem dugo i dugo koračam

krenem korak napred,dva se nazad vraćam.

I uvek sred srede, poput trule grede

rasipa se trunjem moje stajalište

tu se uvek vijem gde god da se skrijem

ispod ruku kliže od juče naniže.

I pitaš se još gde sakrivam breme

eto ga u oku svetli kao fenjer

eto ga u osmehu, tu levo od bore

krijem ga u tabane i krvave dlanove.

Kad me britvom okrzne,

šmugnem poput sene

dok osmeh ne zamrznem,

mene gazi život , a ja gazim vreme!

Kratki behu dani,sejala sam noću

natapala kore, od kamena gore

što sam rukom takla, sada srcem orem

zbog starih rana žanjem budne zore.

Kad prekrijem lice,oči sanjalice

i slijem izvore u svoje virove

iskru pod ognjem sakrijem lako.

sve u suzu stane,veću nego more .

I rasejem nemire ko’pod gorom vetrove,

namignem nemirno,nasmejem se lako

i podgrejem kraj da peče polako

da mi osmeh razumeš i ti bi zaplako!

BOL, NEMOĆ, POKORA                       2017.god

Umorna od budnih noći

navlačila sam zorom  

na umorno, novo lice

sa osmehom blistavim

kao nebo  vedro

ispirala rosom mutne oči

da se ne vide suze tužbalice.

Tek da te ne zabolim

tu u praznom prostoru

onako kao davno otkinuto sedmo rebro

da ruka ti ne poleti uz sočnu psovku

i tvoju uzrečicu,davno sam ja tebe treb'o

da propustim kroz šake,

da te ne vaspitavam vazda,

koliko godina ti treba da naučiš

da sam ti i otac i brat i Bog i gazda"

I tako godišnjica prodje i glava u pod gleda,

osmeh tek za pridošlice

i dug rukav da se ne vidi ruka modrija

od oblačnog neba.

Godine lagano kližu

i ogrlicu od suza nižu

u decenije koje pokoru slave polako

dok od gloga krunu mi prave .

Kruna za mene,

kraljicu kroz izgubljeno vreme

koja ćuti u strahu za sebe,

strahu od tebe.

Istanjili su se zidovi od upijenog jecaja,

utišanog vriska i prigušenog plača..

Boli nemoć i stid dok krijem tragove

svakog tvog prokletog stiska,

i svaka pokora i svaki podsmeh od udarca je jača

Između nas decenije trpljenja,

gradjenje kule od karata na pesku

temelji su urušeni pre podizanja krova

na moje zidove plača.

Nisu se mogla iz ničega roditi

davno utrnula strpljenja,

nisi me mogao siktanjem oploditi.

Nisam ti mogla nestalu ljubav pronaći

ništa ti više nisam mogla da dam

nije ti dovoljno bilo

ono što sam ispod srca nosila

ono od naše krvi stvoreno.

Nigde moje hrabrosti, nigde tvoje muškosti

ni topline dlanova za po otkucaj jedan

za svako oko duboko koje sam u boli ti rodila...

Posle svakog damara duplo više šamara

od tebe zauvek u oku ponela..

Iz srca sam te amputirala

iz duše tvojim te prstima iščupala

od tebe do mene u trenu zid podigla

jesam li se na tvojoj stranputici izgubila?

Neka me na putu do mene

vodi samo moja krivica...

Sve što sam pronašla nisam tražila

sve što si uzeo nisam davala

kraj tebe se nikad nisam budila

jer sa tobom i svojom ljušturom

ja nikada nisam ni spavala ni sanjala.

Dan te ne gledao,rosa te ne umila

noć te ne usnila, zora te ne ubila!

NIŠTA TI NE MORAŠ                           2016.god

Ni da se javiš
niti da pozdravljaš
tugu da slaviš
porazu nazdravljaš..
Ništa ti ne moraš

Ti se u ogledalo ne gledaj
od savesti dok se kriješ
sa sobom najtežu bitku biješ
trebaš da znaš ..
Ništa ti ne moraš. .

Ni reč ni ruku
ni pogled ni utehu
ni delić sebe
meni da daš. .
Ništa ti ne moraš ..

Ni da samuješ
niti da patiš
ni da ti dodjem
ni da mi svratiš, .
Ništa ti ne moraš. .

Pitaš li se koliko si tuge doneo,
koliko sreće mogao da daš?
Ništa ti ne moraš. .
Ti samo živi i sebi sudi
jer su te čovekom nazivali ljudi..

Kada shvatiš ko te je voleo
biće prekasno,već te prokleo
za sumnje ne rešene
datume nasmešene
u šake topline donešene. .

Po stazama posute zvezde
u krošnjama dok se kukavice gnezde
Ti i tvoje maleno ja..
shvatićete da sam usput nestala
Ništa ti ne moraš. .

Sa godinama sve si dobio
sve prodao i i sve odgurnuo
kockao se i izgubio.
U ovu ulicu ne svraćaj,
na zatvorena vrata ne kucaj.

Ništa ti ne moraš,ništa i ne trebaš
sem da ne zaboraviš,
da ćemo se sresti..
Jednom ćeš  morati. .
U oči da me pogledaš !

MOLIM BOGA DA POGLEDA                        2015.god

Neka ti sude sve suze moje
neka ti sudi sve što je tvoje
što se još nada dok traži leka
ono što voliš, više te ne čeka.
Ne sudim ti ja!
Presudom bih sekla!

Nem si za plač, koji te zove
slep za traženje tebe
kroz prozore...
Čekanja, strahovi...
saznanje da nećeš doći
njihovim nadanjima
umrli snovi
suzama okupane oči...

Neka ti sude i ove pesme
žedan nek sahneš pored
česme,
gladan da nemaš kore hleba
nek ti se desi,
baš sve što treba...
Da imaš kuću, nikada dom
ni ruku koja ti treba,
ni mir, ni smeh, ni spokoj
ni parče plavog neba.

Molim Boga,da pogleda
zbog našeg mesa, naše krvi
Po pravdi...
Bog kao ljubav,
ne kao dželat
neka ti sudi,
kao sudija, jedini pravedni.
Poslednji i prvi
Zbog našeg mesa,
zbog naše krvi.